Препакивање одбране

Је ли могућно у свођењу утисака за учињено у одбрани Србије у прошлој години извести неки трећи, независан и стручан закључак, осим медијски широко експлоатисаних – да је српска одбрана завршила годину тријумфом новог менаџерског тима, или још једним поразом у процесу диригованог разбијања борбених ефектива и идентитета српске војске?

Свакако да је могућно, и чини се врло згодним да се саопштени резултати, најчешће цитиране мисли и констатације челника српске одбране, као и пратеће појаве у вези са преуређењем војске, подвргну још једном суду; да се захукталом борду војних менаџера каже да није сам на терену српске одбране, да одбрана није страначки посед, те да, сем аплауза, постоје и ,,звиждуци”, ,,картони”.

Највећим прошлогодишњим успехом војни менаџмент је оценио завршетак препакивања већих у мање јединице, што је дало десет састава бригадног формата, који би требало да одбране Србију од могућих угрожавања. Како је од тих десет бригада само шест ударног профила, земља и њени грађани не могу бити спокојни, поготово не у деловима блиским неуралгичној КиМ зони. Помињање цифара и остале тврде аргументације у овом контексту могло би бити занимљиво, али нека изостане зарад виших државних интереса.

У нормативном делу уређења система одбране, доношење Закона о одбрани и Закона о војсци било је крајње нужно и целисходно. Пратио га је, међутим, непримерен публицитет о успеху креативних тимова, a требало је само мало ресавске вештине да се тај рецепт бриселске кухиње прилагоди српској терминологији.

Државно-војни врх је доста бахато водио земљу ка НАТО приступној рампи, без сагласности владе, скупштине и народа. Без ваљаних докумената, мало страначки, мало приватно и мало неразумљивом реториком, па се тако могло чути на обележавању шест месеци мандата актуелног министра одбране, а и после тога, да ће менаџери МО наставити пут ка оријентиру НАТО-а, без обзира на ставове владе. Oнда је та самовоља приземљена децембарским међукоалиционим пресабирањем и декларацијом о војној неутралности Србије.

Шта нам сад следује? Ручна кочница на бројне аранжмане незваничног карактера, приватне договоре, страначку комбинаторику... Изгласавањем војне неутралности Србије излази ли уговор са снагама Охаја на танак лед? Хоћемо ли се и даље клањати пред накинђуреним ранчерима из те федералне чланице САД и приређивати им пикнике у природи? Или ће све то добити неке нове и умивеније обрисе међуармијске сарадње?

Уочава се и да је начелник ГШ протеклих месеци медијски био ,,префорсиран”, па се сад ,,кочењем” враћа на колосек основних дужности, а то је војска и њена борбена спремност.

Радују, с друге стране, сва ова обећања да тзв. наменска индустрија није заборављена, да јој се, ево, указује шанса, да се поново у свету траже српске пушке и гранате. Радује то, макар саопштено у новогодишњој еуфорији и предизборној кампањи, јер је стицање уговора од 300 милиона евра полигон на коме треба ,,изгинути” од посла.

Истакнуто је да ће тиме Србија постати лидер у производњи наоружања и војне опреме у региону. Да ли је тако? Узмемо ли јединог озбиљног комшију у тој бранши (Хрватска), видимо да само у тенковском програму за једну блискоисточну земљу припремају уговор вредан 300 милиона долара. А у тој земљи наша наменска индустрија има представништво 50 година, па су нас координатори наменских послова (МО и ,,Југоимпорт СДПР”) последњих година просто бомбардовали подацима да и ми можемо понудити то исто (тенк М-84)!?

Да Србија више никад неће ратовати, слушали смо целе прошле године од званичника државе и одбране. Излизала се та реторика, али јој ево изненада шансе за поновно стављање у орбиту. Хоће ли Србија, ако намерава да купи 200 борбених возила у 2008. изаћи из вода пацифизма и опасно се наоружати, тема је која ће се тек експлоатисати. Хрватска је купила 88 возила тог ранга из Финске, а Грчка је у завршним преговорима са Русијом поводом набавке 415 сличних оклопњака. Хрватска је свела своје оружане снаге на ниво од 24.000 припадника (Србија 27.000) док Грчка има 162.000, па коме је до процената нека рачуна.

Војни коментатор