Један војни тендер

Војска Србије је пре две године дебело платила и сасвим непотребно набавила покретни систем за обезбеђење ронилаца (барокомору са опремом) за дубине роњења до 100 метара, који у датој мегаломанији немају ни Грчка, Италија и Хрватска.

Тренутно је у жалбеној процедури исход тендера за набавку (опет барокоморе), али овог пута за лечење пацијената на ВМА. У првом случају војска није имала струку да дефинише шта хоће, а у овом другом од кога хоће, тј. неће.

Надлежна управа Министарства одбране првостепеном одлуком определила се за набавку те скаламерије од фирме „Медика пројект” (понуда од 51,9 милиона динара), али други понуђач „Дрегер техника” (63,2 милиона) жалбом би да оспори неке ставке фаворита. Трећи понуђач „Центротехника” (46,6 милиона) елиминисан је, јер није имао сертификате који су тражени.

Пропозиције тендера кажу да ће критеријум најниже понуђене цене бити основа за одлуку о додели посла, па су тражени сертификати за овлашћене сервисере заиста камен спотицања: по којој процедури доћи до њих и колико је економски оправдано, инжењерски коректно или менаџерски ризично упућивати људе на месец дана образовања у иностранство, а посла ће можда бити а можда и неће?!

„Дрегер техника” (63,2 милиона) део је једног од два најбоља светска бренда у тој грани, има вишедеценијско искуство са сличном опремом на југо-просторима, одличну сервисну службу, вероватно и ваљане сертификате, али је понуђена цена, мерено експертским познавањем материје, просто неприхватљива.

„Медика пројект” (51,9 милиона) нема никакво искуство са понуђеном опремом па су њени сертификати изазвали одређену сумњу осталих понуђача. Понуђена цена индицира опасан симптом по виталност војноекономске транспарентности, а то је „динар и по” испод планске цене војне набавке.

„Центротехника” (46,6 милиона), без траженог сервиса и сертификата, дала је изјаву да ће их обезбедити до испоруке опреме уколико добије уговор на реализацију, сматрајући то коректним ставом, јер је у питању компликовано и скупо оспособљавање људи у иностранству. Понуђена цена је најнижа, а са фирмом сарађују најбољи познаваоци те опреме у земљи.

Какав је излаз из овог ћорсокака могућ? Да војска остане при својој првој одлуци и додели посао средњој понуди, фирми „Медика пројект”, да преиначи одлуку и повери посао жалиоцу – најскупљој „Дрегер техници” или да по други пут прогласи тендер неважећим. Најјефтиније „Центротехнике” ту нема, али где је онда клаузула из тендерске документације о најнижој понуђеној цени – вреде ли два папира у очима менаџера Војске Србије читавих 5,3 милиона динара колико износи разлика између фаворизоване и најниже понуде (75.000 евра у време подношења понуда).

Кључ транспарентности војске у овом тендеру, поред сертификата, чини и поменута блискост понуде од 51,9 милиона динара и планске војне цене од 52 милиона. Планске цене нема у тендерској, тј званичној документацији, а била је позната двојици учесника на тендеру. На којој кривини војне доследности су истекли поверљиви подаци ствар је коју треба да испитају надлежне службе, али никакву завидну памет не треба имати да се закључи одакле је то могло да процури – из установе која набавља или из установе за коју се набавља опрема.

Није спорно да су чињенице о кумулацији стручно-комерцијалних недоследности у вези са овом набавком прилично компромитујуће по Војску Србије, па је самим тим занимљивије може ли Министарство одбране да спречи још једну евидентно могућу бламажу. И да врати израду комплексније тендерске документације под кров своје куће.

војни коментатор