Прави мали штаб

Зашто је десетомесечна операција хапшењa актера војностамбене мафије „Борац” обнародована уочи државног и војног празника кад све, по природи ствари, треба да звечи од поноса, достигнућа, одликовања и гламура: нових генерала, пуковника године, серџента месеца и пута посутог цвећем ка атлантском одредишту српске армије.

Или је министар полиције, васпитаван на једној другој патриотској матрици, хтео да овим четвороканалним пакетом хапшења мало поквари славље колегама министрима одбране и економије – опомињујући их како не виде хаос и отимачину у својим феудалним поседима.

Оперисати здраво колено или пристати да вам напишу тапију на лудило како би се дошло до ког квадрата стана више или брже – болесна је стварност ове војске и државе. И тако годинама, у нечасном колу играју врхунски војни лекари, функционери Министарства одбране, чиновничко особље и пајташи споља, бивши и садашњи. Играју и врте милионске своте, договарају проценте, траже жртве и уживају у својој моћи.

„Војска се чисти од криминала”, прва је изјава министра одбране која делује индикативно двосмислено: чисти ли се војска сама од себе или то раде пендреци и казнени параграфи. И то, војска коју су њени менаџери довели до натовске перфекције. Опет, непристојно би било рећи: „Чистимо војску од криминала” – ако се знало да та исличне мафије читаву деценију посипају со по љутим ранама ожалошћених породица, избеглица и војних бескућника.

Свакако да је умесно и питање како је један капетан био у стању да толико избуши „очврсле” структуре Министарства одбране, да купи све те инсајдере, да их дискретно едукује и заштити, и да маестрално годинама води бизнис операције. Пред носом безбедњака високог профила, натовских сигурносних прстенова, појасева и заштитних мрежа, па и поред свих радио-Милева распоређених у густом борбеном поретку око војних новоградњи.

А ухапшена екипа – прави мали штаб! Пуковници, па редом наниже, активни и пензионисани, секретарице и логистика, доктори, правници и инжењери, чак и један капетан бојне лађе – ако заплове куд ненадано. Али с капетаном пешаком на командном мосту.

Прве информације говоре о скромним учинцима бројне „злочиначке регименте”, али је и то сиротој војној популацији капитално:двадесетак станова по 50-60 квадрата напакованих пријатељима уз помоћ десетопроцентне евро инфузије, ортопедског стола и психијатријског кауча. Кључ стана и име власника на вратима су, у очају војног бескућничког плебса, јачи од свих понижења, мука и задужења. И зато је познанство с капетаном била премија, а његово име помињано као последња шанса.

С друге стране, то је 1.000–1.200 квадрата, таман за колико су војнонадзорни органи истог министарства зажмурили у корист становника „Цвећаре 2”, објашњавајући нам необјашњиво како просечан генералски стан грешком техничких цртача сам од себе може да нарасте са 120 на 180 квадрата. Премеравали су експерти МО и подруме и таване тих кућица, а врховни командант и министар афектирали да ће то све разбуцати, а онда су витешки немоћно одустали.

Зато и не треба много очекивати од ове афере, нарочито не брз епилог, јер нам искуства претходних (панцирних и сл.) то сугеришу. Поготово ако нови јунак наших дана у лику капетана и вође групе не откуца своје заштитнике и менторе. Уколико пак уведе у игру које звучније име или какве генералске гранчице – ето нам забаве на Павићев начин.

Гледамо министра одбране како не пропушта ниједну поделу кључева својим поданицима, од Бежаније до Бујановца. Слушамо најаве о новим и следујућим поделама, па човеку, онако са стране, дође да се запита колико је тих станара убеђено да им је стан доделило Министарство одбране, а колико их зна да им је то омогућио капетан Мојовић.

војни коментатор