Pravi mali štab

Zašto je desetomesečna operacija hapšenja aktera vojnostambene mafije „Borac” obnarodovana uoči državnog i vojnog praznika kad sve, po prirodi stvari, treba da zveči od ponosa, dostignuća, odlikovanja i glamura: novih generala, pukovnika godine, serdženta meseca i puta posutog cvećem ka atlantskom odredištu srpske armije.

Ili je ministar policije, vaspitavan na jednoj drugoj patriotskoj matrici, hteo da ovim četvorokanalnim paketom hapšenja malo pokvari slavlje kolegama ministrima odbrane i ekonomije – opominjujući ih kako ne vide haos i otimačinu u svojim feudalnim posedima.

Operisati zdravo koleno ili pristati da vam napišu tapiju na ludilo kako bi se došlo do kog kvadrata stana više ili brže – bolesna je stvarnost ove vojske i države. I tako godinama, u nečasnom kolu igraju vrhunski vojni lekari, funkcioneri Ministarstva odbrane, činovničko osoblje i pajtaši spolja, bivši i sadašnji. Igraju i vrte milionske svote, dogovaraju procente, traže žrtve i uživaju u svojoj moći.

„Vojska se čisti od kriminala”, prva je izjava ministra odbrane koja deluje indikativno dvosmisleno: čisti li se vojska sama od sebe ili to rade pendreci i kazneni paragrafi. I to, vojska koju su njeni menadžeri doveli do natovske perfekcije. Opet, nepristojno bi bilo reći: „Čistimo vojsku od kriminala” – ako se znalo da ta islične mafije čitavu deceniju posipaju so po ljutim ranama ožalošćenih porodica, izbeglica i vojnih beskućnika.

Svakako da je umesno i pitanje kako je jedan kapetan bio u stanju da toliko izbuši „očvrsle” strukture Ministarstva odbrane, da kupi sve te insajdere, da ih diskretno edukuje i zaštiti, i da maestralno godinama vodi biznis operacije. Pred nosom bezbednjaka visokog profila, natovskih sigurnosnih prstenova, pojaseva i zaštitnih mreža, pa i pored svih radio-Mileva raspoređenih u gustom borbenom poretku oko vojnih novogradnji.

A uhapšena ekipa – pravi mali štab! Pukovnici, pa redom naniže, aktivni i penzionisani, sekretarice i logistika, doktori, pravnici i inženjeri, čak i jedan kapetan bojne lađe – ako zaplove kud nenadano. Ali s kapetanom pešakom na komandnom mostu.

Prve informacije govore o skromnim učincima brojne „zločinačke regimente”, ali je i to sirotoj vojnoj populaciji kapitalno:dvadesetak stanova po 50-60 kvadrata napakovanih prijateljima uz pomoć desetoprocentne evro infuzije, ortopedskog stola i psihijatrijskog kauča. Ključ stana i ime vlasnika na vratima su, u očaju vojnog beskućničkog plebsa, jači od svih poniženja, muka i zaduženja. I zato je poznanstvo s kapetanom bila premija, a njegovo ime pominjano kao poslednja šansa.

S druge strane, to je 1.000–1.200 kvadrata, taman za koliko su vojnonadzorni organi istog ministarstva zažmurili u korist stanovnika „Cvećare 2”, objašnjavajući nam neobjašnjivo kako prosečan generalski stan greškom tehničkih crtača sam od sebe može da naraste sa 120 na 180 kvadrata. Premeravali su eksperti MO i podrume i tavane tih kućica, a vrhovni komandant i ministar afektirali da će to sve razbucati, a onda su viteški nemoćno odustali.

Zato i ne treba mnogo očekivati od ove afere, naročito ne brz epilog, jer nam iskustva prethodnih (pancirnih i sl.) to sugerišu. Pogotovo ako novi junak naših dana u liku kapetana i vođe grupe ne otkuca svoje zaštitnike i mentore. Ukoliko pak uvede u igru koje zvučnije ime ili kakve generalske grančice – eto nam zabave na Pavićev način.

Gledamo ministra odbrane kako ne propušta nijednu podelu ključeva svojim podanicima, od Bežanije do Bujanovca. Slušamo najave o novim i sledujućim podelama, pa čoveku, onako sa strane, dođe da se zapita koliko je tih stanara ubeđeno da im je stan dodelilo Ministarstvo odbrane, a koliko ih zna da im je to omogućio kapetan Mojović.

vojni komentator