Хрватски министар воли „Јежеву кућицу”

Од нашег сталног дописника
Загреб, 27. јануара – „Низ је светских књижевника који су утицали на мене: Марк Твен, Жил Верн, Шарл Бодлер, Чарлс Дикенс итд. све до Ћопићеве антологијске „Јежеве кућице”. После ове реченице актуелног хрватског министра просвете Драгана Приморца (ХДЗ) најзад могу да одахну поштоваоци овог некада у целој претходној држави популарног писца на чијим књигама су одгајане генерације деце.

Ради се, наравно, о онима у Хрватској, где се последњих година водила жестока јавна битка управо око „Јежеве кућице” и њеног повратка у хрватске школске програме као врхунског дела дечје књижевности, које је потврду своје дубоке симболике преко јежа, који никако не жели да напусти своју сиромашну кућицу, добило управо у овим нашим протеклим трагичним годинама грађанског рата и масовног избеглиштва.

И „Јежева кућица” делила је судбину српских писаца чија су дела потезом власти 1991. године, „очишћена” из хрватских школских програма и библиотека, у време Туђманове власти када је надлежни министар био Влатко Павлетић.

Цитирану изјаву министар Приморац дао је поводом најновије иницијативе о „враћању” српских писаца у хрватске школске програме (она претходна у вези са „Јежевом кућицом” пропала је пре две године, јер „још није било време”, али се барем ова популарна књижица почела поново штампати и у Хрватској), која се појавила одмах по формирању нове хрватске коалиционе владе, у којој се нашао и представник Срба и то на функцији потпредседника.

Неспоразум око ћирилице

Њено извориште је у коалиционом споразуму који су потписали СДСС и ХДЗ, а вест је одјекнула као гром из ведра неба, поготово што се у загребачким новинама тврдило да ће се уз српске писце у хрватске школске програме вратити и ћирилица, која се у Хрватској до њеног осамостаљења обавезно учила од трећег разреда основне школе. У истовременом „чишћењу” ћирилице у Хрватској, међутим, није се стало само у школским програмима него је тада потпуно „нестала” и из јавне употребе – са ознака места у којима су до тада већином живели Срби, са фирми радњи и предузећа, а донедавно нису се могле купити ни новине на том писму.

Међутим, тврдња о „враћању ћирилице” показала се за сада тек као „уметничка слобода” са сензационалистичком аромом неких медија, коју су брзо демантовали управо представници српске заједнице који се залажу за повратак најзначајнијих српских писаца у школске програме. „Баук екавице накратко је заплашио Хрватску, али по свему судећи, на срећу или на жалост, ствари ће ићи нешто друкчије” – јавила је о томе сплитска „Слободна Далмација”, за коју је саборски заступник и потпредседник СДСС-а Милорад Пуповац (иначе професор лингвистике на загребачком Филозофском факултету) изјавио:

„Враћање ћирилице у школе у нашем споразуму није споменуто ни једном речи. Ћирилица се спомиње само у нашем захтеву да у оним општинама где су Срби већина или значајна мањина буде одобрено постављање службених натписа и на ћириличном писму, поред латиничног. Што се тиче враћања ћириличног писма у школе, мислим да је потребно још пуно времена и труда да дођемо до, на пример, факултативног учења ћирилице. Наш нагласак је био на интегративним садржајима програма, а не на ексклузивитету ћирилице”, каже Пуповац.

Први Србин на функцији потпредседника хрватске владе Слободан Узелац, иначе универзитетски професор дефектологије и донедавни државни секретар за науку, каже да „нема потребе, нити ће се догодити промена с латинским писмом”, а у вези са ћирилицом додаје како „могућност треба оставити по принципу 'ко воли нек' изволи”. „Свака присила била би погрешна и усмерена против те идеје”, напомиње он.

Занимљиво је мишљење о овоме председника РХ Стјепана Месића, који је иначе пре четири године у интервјуу новосадском „Дневнику” рекао да не постоји проблем употребе српског језика у Сабору, јер „у Хрватској нема ниједног дела у којем се говори српски – Срби у Хрватској говоре хрватски, често чист хрватски књижевни језик и боље од Хрвата”.

„Повратак ћирилице сматрам логичним. Писмен човек, који може пратити литературу написану ћирилицом, у правом је смислу писмен. Колико је само литературе написано тим писмом. Па није ћирилица ничији монопол. Уосталом, и хрватско је писмо некада била ћирилица”, каже ових дана Месић. Одијум према ћирилици у Хрватској, додајмо, није због ње саме већ зато што је то један симбол српства. Потврђује то и чињеница да су угледнији ресторани и хотели поготово по хрватском Јадрану без проблема у своје меније увели и ћирилицу, јер се другим писмом не може писати на руском језику, чији туристи долазе пуних новчаника.

Најдражи српски писци

Када је постало извесно да ће се на основу политичког споразума СДСС-а и ХДЗ-а у хрватске школске програме ипак вратити и најзначајнији српски писци (али и друге личности важне за заједничку историју), загребачки „Глобус” направио је у најновијем броју занимљиву анкету с политичарима и културним радницима о томе који су им најдражи српски писци и које би требало вратити у хрватске школске програме.

Књижевни критичар Велимир Висковић, који је још 2001. године у интервјуу за НИН оценио да „избацивање српских или других јужнословенских писаца значи насиље над културом, над повешћу, и затирање једног дела меморије властитог народа”, каже: „Из свог личног избора фаворита искључићу двојицу књижевних великана – Иву Андрића и Владана Десницу, за које мислим да су писци двојне припадности, дакле аутори који припадају и нашој и српској књижевности. Након одушевљења Црњанским, импресионирали су ме и Борислав Пекић, те Данило Киш, који је доста утицао и на хрватске млађе писце.”

Писац Иван Аралица истиче двојицу српских аутора: „Највише сам волео Лазу Лазаревића и Бору Станковића. Лазаревић је аутор малог опуса од којег се не може ништа одбацити као невредно. Сваки његов рад је бриљантан. Код Боре Станковића истакао бих 'Нечисту крв' и његове приповетке. У Бориним прозама погађала ме његова туга за младошћу, за изгубљеним завичајем. Ту су и све оне емоције које се могу уочити код писаца који су рођени на селу, с душом остали на селу, а били присиљени живети у граду.”

Истакнути историчар уметности Звонимир Маковић определио се за млађе српске писце: „Неколико је писаца које бих особито желео истакнути, сви су негде моја генерација, а читао сам их и раније. Један је Давид Албахари, а ту су затим и сјајни песници и моји пријатељи још из ранијих времена Мирослав Мандић, Милан Ђорђевић и Слободан Тишма.”

Занимају га и они млађи прозаисти, па наводи Владимира Арсенијевића и Игора Маројевића, драмску ауторку Биљану Србљановић и песнике попут Војислава Карановића, Ненада Милошевића и Дејана Илића. „Њихова поезија ми је веома блиска, а мислим да уопште нема неких битних референција с ранијом српском поезијом”, каже Маковић.

Председник СКД „Просвјета” Чедомир Вишњић волео би да у школском програму види Симу Матавуља, Бранка Ћопића, Григора Витеза (његове песме из НОБ-а), Стевана Галогажу и Владана Десницу.

Међутим – како указује Милорад Пуповац – „неки су у свом избору отишли и шире од онога о чему је реч у споразуму, па увршћавају и српске писце из Србије и Босне, док је наша намера само да расправимо о особама унутар Хрватске”. „Неки сматрају да треба ићи и шире – ја немам ништа против, али нас у првом реду занимају аутори који су Срби из хрватске и који су значајни и за хрватску повест и књижевност”, каже Пуповац.