Адвокатска изузетност

Просто је симпатично са каквом посвећеношћу, ентузијазмом и уверењем у властиту фискалну изузетност наступају српски адвокати у јавном животу. Потпуно убеђени да правила, која важе за све, за њих нису подесна јер им нису исплатива. Реакције адвоката на мој уводник „Јачи од државе” то одлично показују.

Адвокат Бранимир Џигурски упутио је писмо „Политици” („На захтев клијента адвокати увек издају рачун”, 29. oктобра) жалећи се да у уводнику „нема ничега ни тачног ни битног за поимање стварне улоге и положаја адвоката”, затим да се нисам „добро распитао ни читао прописе”, као и да уводничар „иронично одаје почаст адвокатима... и замера обућарима...”

Од целокупне економске анализе о адвокатским пословима и њиховим пореским мукама, коју је сачинио овај правник из Сремске Каменице, успео сам да упамтим само три ствари.

Прво, Џигурски каже да је истина да адвокати не плаћају ПДВ, а када би им се та обавеза увела, то не би плаћали они, него њихови клијенти, јер би услуге поскупеле. Значи, ето, прве благодети по грађане што се не плаћа ПДВ. Стварно могли бисмо онда да укинемо тај ПДВ и на хлеб, млеко и новине.

Другo, у тексту се наглашава да сви адвокати плаћају доприносе за инвалидско и пензионо осигурање. Не знам какве то има везе с плаћањем пореза на промет услуга и роба, али ваљда Џигурски то наводи као „олакшавајућу околност”.

И коначно треће, најважнији доказ из анализе који би требало да разбије све фискалне предрасуде о адвокатима јесте тврдња да они „увек на захтев клијента издају признаницу”. По мени то је кључни аргумент да су адвокати по статусу изједначени са кондуктерима. И они у возу или аутобусу издају вам признаницу из оног либрића са индиго позадином. Чак чак иако ви на томе не инсистирате.

Није се само господин Бранимир ових дана љутио на мене. Многе његове колеге су се жалиле на моју некомпетентност и непознавање „правог стања ствари” и ваљда ценећи да о њиховом раду и плаћању дажбина могу да пишу само експерти и то правни. Признајем да нисам један од таквих. Од правних наука имам мршаву деветку из „Увода у право”, учио сам давно пре „Болоње” из оне плаве књиге професора Радомира Лукића. Из ње сам научио две ствари: шта је правна норма и да закон важи за све. Е, сад постоје изузеци.

Кад је Динкић хтео свима да уведе фискалне касе, продавцима на бувљаку, чак и бакицама које на пијацу донесу три везе зелени, адвокати су се побунили што их стављају међу пиљаре. Влада је тада усвојила уредбу по којој обавезу евидентирања промета немају таксисти, улични продавци сладоледа, часовничари, чистачице и наравно господа адвокати.

Стално су понављали да би касе нарушиле приватност клијената, као да на фискалном рачуну стоји назив предмета и његова суштина. Мајстор Ниџа, мој аутомеханичар, сваки пут дрхти к’о прут кад му се појавим у радњи. Зна ме толике године, непријатно му је, мора да куца рачун за сервис аута, а порезници све то могу да провере и утврде какву крнтију возим. Признаћете, непријатно. Може да нашкоди мом друштвеном имиџу, много више него да тај исти порезник открије од мог адвоката да сам тужио комшију који ми је покупио лешнике и орахе на плацу.

Можда адвокатима касе не одговарају, али онда нека плаћају порез на стварни, а не приказани промет и ништа друго. Могу се господа адвокати љутити на мене и „Политику” колико год хоће, али морају да схвате да ни ја ни ова новина немају ништа против њих. Нико не каже да су сви богати и бахати, да имају јахте, да живе лагодно, да су непоштени, али то их не аболира од пореских обавеза. И сиромашни плаћају, а тако је још од доба Диоклецијана.

Браним принцип који сам научио у оној Лукићевој књизи. Могу они да блокирају суђења, да приморају министра да им дозволи бенефиције да не плаћају порезе, али нису у праву. Знају то и они, али неће да признају.

Ипак, ево, јавно обећавам да ћу ревидирати своје ставове ако ми одговоре само на једно питање: да ли је поштено да сваки пекар у земљи Србији мора да плати порез на сваки ђеврек, а да сваки адвокат не мора да плати порез на сваку жалбу, тужбу или поднесак који направи? Ето, мислим да није тешко одговорити.

На крају спочитавају ми адвокати да се шегачим с њима и исмевам и њих и њихову професију. Не виде да их стално хвалим како побеђују државу. У ствари, критиковао сам пекаре што не шаљу децу да уче права, па да и њих ослободе плаћања пореза на кифле и переце. Таман посла да се шалим са адвокатима, јер са њима нема шале. Можда о томе говоре и поруке које смо добили после објављивања текста, нпр: „Пошто ламентује над уређеном државом нека се распита каква је последица за такво неваспитано понашање.”

Неко би рекао да је ово претња, али ја мислим да је комплимент.