Advokatska izuzetnost

Prosto je simpatično sa kakvom posvećenošću, entuzijazmom i uverenjem u vlastitu fiskalnu izuzetnost nastupaju srpski advokati u javnom životu. Potpuno ubeđeni da pravila, koja važe za sve, za njih nisu podesna jer im nisu isplativa. Reakcije advokata na moj uvodnik „Jači od države” to odlično pokazuju.

Advokat Branimir Džigurski uputio je pismo „Politici” („Na zahtev klijenta advokati uvek izdaju račun”, 29. oktobra) žaleći se da u uvodniku „nema ničega ni tačnog ni bitnog za poimanje stvarne uloge i položaja advokata”, zatim da se nisam „dobro raspitao ni čitao propise”, kao i da uvodničar „ironično odaje počast advokatima... i zamera obućarima...”

Od celokupne ekonomske analize o advokatskim poslovima i njihovim poreskim mukama, koju je sačinio ovaj pravnik iz Sremske Kamenice, uspeo sam da upamtim samo tri stvari.

Prvo, Džigurski kaže da je istina da advokati ne plaćaju PDV, a kada bi im se ta obaveza uvela, to ne bi plaćali oni, nego njihovi klijenti, jer bi usluge poskupele. Znači, eto, prve blagodeti po građane što se ne plaća PDV. Stvarno mogli bismo onda da ukinemo taj PDV i na hleb, mleko i novine.

Drugo, u tekstu se naglašava da svi advokati plaćaju doprinose za invalidsko i penziono osiguranje. Ne znam kakve to ima veze s plaćanjem poreza na promet usluga i roba, ali valjda Džigurski to navodi kao „olakšavajuću okolnost”.

I konačno treće, najvažniji dokaz iz analize koji bi trebalo da razbije sve fiskalne predrasude o advokatima jeste tvrdnja da oni „uvek na zahtev klijenta izdaju priznanicu”. Po meni to je ključni argument da su advokati po statusu izjednačeni sa kondukterima. I oni u vozu ili autobusu izdaju vam priznanicu iz onog librića sa indigo pozadinom. Čak čak iako vi na tome ne insistirate.

Nije se samo gospodin Branimir ovih dana ljutio na mene. Mnoge njegove kolege su se žalile na moju nekompetentnost i nepoznavanje „pravog stanja stvari” i valjda ceneći da o njihovom radu i plaćanju dažbina mogu da pišu samo eksperti i to pravni. Priznajem da nisam jedan od takvih. Od pravnih nauka imam mršavu devetku iz „Uvoda u pravo”, učio sam davno pre „Bolonje” iz one plave knjige profesora Radomira Lukića. Iz nje sam naučio dve stvari: šta je pravna norma i da zakon važi za sve. E, sad postoje izuzeci.

Kad je Dinkić hteo svima da uvede fiskalne kase, prodavcima na buvljaku, čak i bakicama koje na pijacu donesu tri veze zeleni, advokati su se pobunili što ih stavljaju među piljare. Vlada je tada usvojila uredbu po kojoj obavezu evidentiranja prometa nemaju taksisti, ulični prodavci sladoleda, časovničari, čistačice i naravno gospoda advokati.

Stalno su ponavljali da bi kase narušile privatnost klijenata, kao da na fiskalnom računu stoji naziv predmeta i njegova suština. Majstor Nidža, moj automehaničar, svaki put drhti k’o prut kad mu se pojavim u radnji. Zna me tolike godine, neprijatno mu je, mora da kuca račun za servis auta, a poreznici sve to mogu da provere i utvrde kakvu krntiju vozim. Priznaćete, neprijatno. Može da naškodi mom društvenom imidžu, mnogo više nego da taj isti poreznik otkrije od mog advokata da sam tužio komšiju koji mi je pokupio lešnike i orahe na placu.

Možda advokatima kase ne odgovaraju, ali onda neka plaćaju porez na stvarni, a ne prikazani promet i ništa drugo. Mogu se gospoda advokati ljutiti na mene i „Politiku” koliko god hoće, ali moraju da shvate da ni ja ni ova novina nemaju ništa protiv njih. Niko ne kaže da su svi bogati i bahati, da imaju jahte, da žive lagodno, da su nepošteni, ali to ih ne abolira od poreskih obaveza. I siromašni plaćaju, a tako je još od doba Dioklecijana.

Branim princip koji sam naučio u onoj Lukićevoj knjizi. Mogu oni da blokiraju suđenja, da primoraju ministra da im dozvoli beneficije da ne plaćaju poreze, ali nisu u pravu. Znaju to i oni, ali neće da priznaju.

Ipak, evo, javno obećavam da ću revidirati svoje stavove ako mi odgovore samo na jedno pitanje: da li je pošteno da svaki pekar u zemlji Srbiji mora da plati porez na svaki đevrek, a da svaki advokat ne mora da plati porez na svaku žalbu, tužbu ili podnesak koji napravi? Eto, mislim da nije teško odgovoriti.

Na kraju spočitavaju mi advokati da se šegačim s njima i ismevam i njih i njihovu profesiju. Ne vide da ih stalno hvalim kako pobeđuju državu. U stvari, kritikovao sam pekare što ne šalju decu da uče prava, pa da i njih oslobode plaćanja poreza na kifle i perece. Taman posla da se šalim sa advokatima, jer sa njima nema šale. Možda o tome govore i poruke koje smo dobili posle objavljivanja teksta, npr: „Pošto lamentuje nad uređenom državom neka se raspita kakva je posledica za takvo nevaspitano ponašanje.”

Neko bi rekao da je ovo pretnja, ali ja mislim da je kompliment.