Црвени октобар

 МEСЕЧНИК

Протекли месец је протекао у знаку црвене петокраке, што је и разумљиво, јер су за Београд гинули само црвеноармејци и партизани, истеравши наше данашње пријатеље Немце. Прослава је била четири дана пре рока, или због нестрпљења да видимо Путина или је у то умешан онај Мркоњић.

Гост нам је био лично Владимир Владимирович Путин, државник великог ауторитета и пријатељ, не толико српске политике, колико српског народа. Русија је, иначе, једна од ретких сила која нас није бомбардовала и тако је код неких Срба изгубила оно мазохистичко поштовање. Путин је стоички, не трепнувши, издржао разговоре са нашим званичницима. Разговоре о сирном намазу, свињском месу, „Фијатовим” возилима...Само му се једног тренутка отело: „Русија не тргује својим пријатељством.”

А војна парада је била изузетна. Не због помало застареле технике, колико због сјајног изгледа и беспрекорне увежбаности учесника, који полако враћају част српској војсци. Марширали су пред различитим званицама на трибини. Био је ту и један руски цар, и један бивши четнички војвода, и један актуелни српски канцелар...Киша им није могла ништа. Министар Вулин је блистао на јулској киши усред октобра, док је министар културе изгледао као да је њему украден идентитет. Прорадиле су емоције, само што се није чуло оно: „И опет ће ако буде среће.”

Сад се неки питају колико је то коштало? Па, коштало је колико је коштало. Многи пензионери, поготово они из СУБНОР-а, дали би и целу пензију за тако нешто, а не ову сићу коју су нам одбили.

У том метежу, заборављен је 5. октобар, који је како рече министар Вулин, био обична превара. Добро је да смо после деценију и по сазнали ду су грађани и опозиција, у ствари, крали гласове.

Ми смо својевремено прешли Албанију, а сада су Албанци прешли нас. Машући једном црвеном крпом, разбеснели су и наше навијаче и редаре на мечу Србија–Албанија. И све то није могло да прође без Богданова, тог нечастивог српског фудбала, који нам сваке године скреше бодове.

Било је у октобру и лепих ствари. Новак Ђоковић је освојио још једну титулу. Титулу оца. Свака част, Ноле, нека ти је са срећом.

А то што нема Оље Бећковић, не питајте мене, него неког другог човека. На пример, Кесића.