Crveni oktobar

 MESEČNIK

Protekli mesec je protekao u znaku crvene petokrake, što je i razumljivo, jer su za Beograd ginuli samo crvenoarmejci i partizani, isteravši naše današnje prijatelje Nemce. Proslava je bila četiri dana pre roka, ili zbog nestrpljenja da vidimo Putina ili je u to umešan onaj Mrkonjić.

Gost nam je bio lično Vladimir Vladimirovič Putin, državnik velikog autoriteta i prijatelj, ne toliko srpske politike, koliko srpskog naroda. Rusija je, inače, jedna od retkih sila koja nas nije bombardovala i tako je kod nekih Srba izgubila ono mazohističko poštovanje. Putin je stoički, ne trepnuvši, izdržao razgovore sa našim zvaničnicima. Razgovore o sirnom namazu, svinjskom mesu, „Fijatovim” vozilima...Samo mu se jednog trenutka otelo: „Rusija ne trguje svojim prijateljstvom.”

A vojna parada je bila izuzetna. Ne zbog pomalo zastarele tehnike, koliko zbog sjajnog izgleda i besprekorne uvežbanosti učesnika, koji polako vraćaju čast srpskoj vojsci. Marširali su pred različitim zvanicama na tribini. Bio je tu i jedan ruski car, i jedan bivši četnički vojvoda, i jedan aktuelni srpski kancelar...Kiša im nije mogla ništa. Ministar Vulin je blistao na julskoj kiši usred oktobra, dok je ministar kulture izgledao kao da je njemu ukraden identitet. Proradile su emocije, samo što se nije čulo ono: „I opet će ako bude sreće.”

Sad se neki pitaju koliko je to koštalo? Pa, koštalo je koliko je koštalo. Mnogi penzioneri, pogotovo oni iz SUBNOR-a, dali bi i celu penziju za tako nešto, a ne ovu siću koju su nam odbili.

U tom metežu, zaboravljen je 5. oktobar, koji je kako reče ministar Vulin, bio obična prevara. Dobro je da smo posle deceniju i po saznali du su građani i opozicija, u stvari, krali glasove.

Mi smo svojevremeno prešli Albaniju, a sada su Albanci prešli nas. Mašući jednom crvenom krpom, razbesneli su i naše navijače i redare na meču Srbija–Albanija. I sve to nije moglo da prođe bez Bogdanova, tog nečastivog srpskog fudbala, koji nam svake godine skreše bodove.

Bilo je u oktobru i lepih stvari. Novak Đoković je osvojio još jednu titulu. Titulu oca. Svaka čast, Nole, neka ti je sa srećom.

A to što nema Olje Bećković, ne pitajte mene, nego nekog drugog čoveka. Na primer, Kesića.