Српски добровољац Кинез Уан Шан Зен

На протеклом 59. Међународном београдском сајму књига, на коме је Кина била почасни гост, ова пријатељска и географски далека земља својим штандом је привукла велику пажњу посетилаца и јавности.

Стицајем околности, то нас је вратило управо у октобарске дане, али 1920. године, када је „Политика” домаћу јавност обавестила о једном по свему чудном догађају, о томе да је „почетком октобра 1920. године дошао у Министарство унутрашњих дела, један човек обучен у српску војничку униформу, који тек ако је знао неколико српских речи”.

Наравно да необичност није садржана у томе што је поменути дошао у поменуто министарство у војничкој опреми, него у наслову текста, који је објављен 12. по старом, односно 25. октобра по новом календару. Наслов је гласио „Српски војник Уан-Шан-Зен”.

Дотични, који „тек ако је знао неколико српских речи”, изазвао је велику пажњу – „служитељи су га са чуђењем посматрали од главе до пете питајући се како је могуће бити српски војник а не знати наш језик”. Пошто им је придошлица показао „своју прописно оверену војничку објаву”, због тешкоћа у комуникацији „он је најзад рукама објаснио да жели да говори са нечелником”.

Служитељи су му то омогућили и „кад је ушао унутра”, да се види са траженим службеником министарства „и сам се начелник збунио, видећи пред собом човека с којим се ни једним језиком којим говори, не може да разуме”.

„После извесног времена”, пише „Политика”, „начелник је увидео да ће се рукама најбоље објаснити са својим посетиоцем”, те се „на тај начин сазнало да се непознати зове Уан-Шан-Зен, родом из Чи-Фу близу Пекинга”.

„Једним чудним случајем он је ступио у нашу војску. Када су се у Русији почели скупљати добровољци за нашу армију, која је својим подвизима задивила све наше непријатеље, Шан-Зен није могао да одоли срцу, а да и сам не ступи у редове наших непобедивих војника”, појаснила је „Политика”, чинећи можда и неку нехотичну грешку када је овако „превела” име тог добровољца српске војске из далеке Кине и места крај Пекинга из кога се упутио на Солунски фронт.

Српски добровољачки корпус, додајемо то објашњење, доиста је преко Сибира и руских територија насељених Монголима и Кинезима, па преко Владивостока, после слома царске Русије стигао до Солуна почетком 1918. године.

„Кад су се наше јединице почеле евакуисати на солунски фронт Шан-Зен је, и ако Кинез, пошао на овај далек пут са нашим војницима”, наведено је у „Политици” пре 94 године. „Учествујући у свим борбама за ослобођење Србије, он је толико заволео нашег војника да је по мобилизацији, како је рекао, сузним очима гледао како један по један од његових најбољих другова одлази кући. Одједном, он се осетио потпуно сам, и дуго и дуго био је тужан”, описала је „Политика” ситуацију у којој се тада нашао Уан-Шан-Зен, на кога је такође „дошао ред да се отпусти из војске”.

„Али куда?”, упитао се овај добровољац српске војске, мада је „имао објаву за бесплатан пут у своју отаџбину”.

„Он је ипак решио да никад не оде из земље коју је толико заволео” и „сазнавши од некуд да сви странци морају да имају одобрење за бављење у земљи, он је зато и био отишао у Министарство”, објаснио је аутор непотписаног текста у „Политици”.

„Када га је начелник узео питати како ће живети овде кад сигурно нема средстава, Шан-Зен је не сачекавши свршетак питања одговорио да је он фарбар и да ће својим занатом моћи лако да обезбеди себи живот. На његову молбу издато му је одобрење да може живети у нашој средини. Сав радостан изашао је он напоље, хвалећи се свима како му је указана једна велика част.”

Нажалост, даљих података о Шан-Зену немамо, мада је можда „Политика” у некој прилици уложила напор да сазна шта се с њим и његовим фарбарским послом даље дешавало. Времена да то проверимо на страницама нашег листа није било, још мање га је било за претрагу у архивској грађи која можда крије неки податак о добровољцу српске војске у Првом светском рату, Кинезу Уан-Шан-Зену из Чи-Фуа.

Помоћ сарадника „Политике” 

Професор др Шимон Ђармати пасионирано истражује и особене димензије међуратне историје Југославије и Србије, какве су ондашња хајдучија, злочини ове или оне врсте, поготово када су последица умећа тровања. У својим истраживањима неизоставно се ослања на текстове објављене у „Политици”, тај неисцрпни, нажалост мало коришћени рудник информација. Као стари сарадник нашег листа, др Ђармати нас је недавно обавестио и о тексту о Уан-Шан-Зену, који је „Политика” објавила 12/25. октобра 1920. године, што нам је и омогућило да ту причу пренесемо данашњим читаоцима.