Дипломата у ратовима

Полемичко сучељавање представника Пентагона и званичника САД са челницима српске владе о страдању српских дипломата Слађане Станковић и Јовице Степановића ваљда ће допринети да истина о овој трагедији изађе на видело.

Од како су њих двоје били отети, у средишту драматичних збивања нашао се и амбасадор Републике Србије у Либији Оливер Потежица, коме је већ „пресуђено”, како је прошлог четвртка указао сарадник „Политике” Маринко Вучинић. Он је дигао глас против таласа наслова „пласираних на првим страницама новина који изгледају као класичне потернице” и извештавања у медијима које „потпуно депресонализује нашег амбасадора”.

Ко је, у ствари, Оливер Потежица (1953)?

Академик Радомир Лукић рекао је 2002. да је најбоља генерација у његовој професорској каријери она која је 1972. уписала Правни факултет у Београду. Међу пет најбољих студената те генерације, а најпознатији, управо је наш амбасадор у Либији.

Изванредан студент, посвећеник пријатељства, загрижени баскеташ, истинољубиво ангажован у политичком и свакидашњем животу факултета и студентске организације, стигао је да буде и једна од првих југословенских телевизијских мегазвезда. У београдско-загребачком квизу није силазио с победничког трона безмало две године, захваљујући неисцрпном познавању историје старог Рима.

Уместо универзитетске каријере, одлучио се за дипломатију. У МИП-у од 1978, с најбољим оценама је пошао у Техеран 1985. и службовао у Ирану до 1990, у вихору Хомеинијеве револуције и ирачко-иранског рата.

Један од најугледнијих стручњака за Блиски исток и исламски свет, написао је књиге „Исламска република имама Хомеинија”, „Вехабије између истине и предрасуда”, „Организација Исламске конференције”, а као пасионирани истраживач историје, аутор је капиталног дела „Древна Персија”.

Објавио је низ научних студија из области међународних односа и дипломатије, које су превођене и на стране језике, а као полиглота (енглески, француски, руски, немачки, фарси, арапски), превео је неколико књига на српски. Уз остале, и мемоаре америчког амбасадора у Краљевини Србији Чарлса Вопицке „Тајне Балкана”.

Из три брака има петоро деце, једну кћерку и четири сина.

Од 1996. до 2001. био је опет на врелом Блиском истоку, као амбасадор Југославије у Јордану и Палестини.

Министар спољних послова Горан Свилановић дао му је отказ, не разумевајући гесло којим се каријерни дипломата Потежица руководи: „Радим за државу, не радим за партију”.

После вишегодишњег судског спора, 2006. се вратио у МИП, а од 2009. је амбасадор Србије у Триполију, где се убрзо поново нашао у гротлу рата.

Пошто смо пријатељи од 1972. а венчани кумови од 1978, изнео сам тек сувопарне чињенице о његовој екселенцији амбасадору Оливеру Потежици, истинољубивом борцу у миру и дипломати који службује тамо где је рат.