Естетика празнине

Ни­је би­ло пре­те­ра­но бур­но у срп­ском пар­ла­мен­ту. Та­мо опо­зи­ци­је не­ма, или је све­де­на на тро­ји­цу Дон Ки­хо­та: Зо­ра­на Жив­ко­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Па­ви­ће­ви­ћа и Бор­ка Сте­фа­но­ви­ћа. Њи­хо­ви ар­гу­мен­ти, пра­во на ре­пли­ку, све­јед­но, оби­ја­ли су се о пре­те­ра­но агре­сив­ну ве­ћи­ну, ко­ја је сво­ју бал­кан­ску вер­зи­ју бољ­ше­ви­зма упор­но ис­те­ри­ва­ла до кра­ја. 

На тај на­чин је не­по­сред­но од­у­зи­ма­ње па­ра из нов­ча­ни­ка гра­ђа­на, пен­зи­о­не­ра пре свих, про­шло као ла­год­на игра, не­ми­нов­ност ко­ја је про­из­вод хра­бро­сти и ја­сне ви­зи­је вла­де. Би­ће нам бо­ље за две, нај­ви­ше три го­ди­не! Ма­да је то не­ка вер­зи­ја по­ли­тич­ке бај­ке са ве­ро­ват­но не­срећ­ним кра­јем. Ни­сам пе­си­ми­ста, али све иде у при­лог стреп­ња­ма да нас че­ка вр­тлог још го­рег си­ро­ма­штва. Ло­ги­ка је јед­но­став­на: на­ше па­ре не иду у би­ло шта што је про­дук­тив­но, то је си­па­ње у ка­су ко­ја не­ма дна, а има­ће све ви­ше ру­па. 

Пр­ви пут се до­го­ди­ло да јед­на власт, ма ко­ја, ма чи­ја она би­ла, та­ко бес­при­зор­но за­ву­че ру­ке у џе­по­ве сво­јих по­да­ни­ка, уз сла­бо­ми­сле­ћи, увре­дљи­ви, ци­нич­ни агит­проп да се то чи­ни у њи­хо­ву ко­рист. Мо­же би­ти, ма­да но­бе­ло­вац Шти­глиц твр­ди да не­ма вај­де од та­кве ал­хе­ми­је за др­жа­ву, али је ве­ли­ка, нео­т­кло­њи­ва ште­та за гра­ђа­не. 

Мо­гу­ће је да Шти­глиц ипак гре­ши и да ће се не­ки од нас, ко­ји то до­жи­ве, у бла­го­ста­њу за­њи­ха­ти на зе­ле­ној гра­ни. 

Не бих се ов­де ба­да­ва тру­дио да на­во­дим ме­ре ко­је је власт мо­ра­ла да пре­ду­зме пре не­го што за­поч­не об­ра­чун пре све­га са сво­јим (нај­ста­ри­јим) гра­ђа­ни­ма. Већ је би­ло ре­чи о то­ме на овом истом ме­сту. Хтео сам да ка­жем ка­ко ни­је мо­гу­ће узи­ма­ти та­мо где не­ма, да би се до­да­ва­ло та­мо где се не­ми­ли­це тро­ши. Ов­де је ипак реч о есте­ти­ци, да­кле до­бром уку­су и ле­по­ти си­ро­ма­ше­ња. Мо­рам да при­знам, ни­је ми при­јат­но да пра­тим из­но­ше­ње јав­них ми­ни­стар­ских ста­во­ва го­спо­ди­на Ву­ли­на. Ње­го­ва ре­то­ри­ка је осен­че­на по­уч­ном, пре­те­ћом ин­то­на­ци­јом, он увек го­во­ри у име не­ко­га чи­је су иде­је не­до­сти­жне за ко­лек­тив­ну па­мет срп­ске си­ро­ти­ње, он нас учи ка­ко да се по­на­ша­мо да не би­смо из­гу­би­ли и оно што већ не­ма­мо. 

Ни­сам пот­пу­но раз­у­мео ко­ме све тај чо­век пре­ти, го­во­ри ли у име на­ро­да, у име за­ко­на, здра­ве па­ме­ти, не­до­ку­чи­ве си­ле, или ра­да као де­лат­но­сти ко­ја је и од ње­га ство­ри­ла чо­ве­ка?

Ни­је ми за не­ку хва­лу, али те­шком му­ком пра­тим јав­не на­сту­пе ми­ни­стра фи­нан­си­ја, г. Ду­ша­на Ву­јо­ви­ћа. Ње­го­ва не­до­след­ност је већ ан­то­ло­гиј­ска: „Пен­зи­је не­ће па­сти за ви­ше од 10 по­сто ни за је­дан цент.” А он­да нас учи ка­ко да од оно­га за шта смо би­ли уве­ре­ни да је на­ше, оду­зме­мо 25 и мно­жи­мо са 0,22 или 0,25, ка­ко би­смо раз­у­ме­ли шта нам оста­је по­сле исто­риј­ске хра­бро­сти срп­ске вла­де. 

Но до­бро, по­ли­ти­ка је чу­до, част је из­ми­шље­на са­мо да би лу­да­ци по­ги­ну­ли од још ве­ће лу­до­сти (Ем­бро­уз Бирс). Мо­ра­мо да се под­се­ти­мо још јед­не јав­не бра­ву­ре ми­ни­стра Ву­јо­ви­ћа, ко­ји се до­бро пот­ко­ван, по­ја­вио да об­ја­сни за­што су пла­те сма­ње­не ли­не­ар­но, а пен­зи­је про­гре­сив­но. По на­шем скром­ном ми­шље­њу, та­кав дра­сти­чан удар на пен­зи­је, има и би­о­ло­шку ко­но­та­ци­ју. Све има свој крај, по­го­то­во пен­зи­о­нер. Али, вра­ти­мо се Ву­јо­ви­ћу. Он от­при­ли­ке ми­сли ка­ко је пен­зи­о­не­ри­ма по­треб­но све ма­ње па­ра, пре све­га јер не мо­ра­ју да ку­пу­ју оде­ла. За­по­сле­ни мо­ра­ју, јер ка­ко би у ри­та­ма ишли на по­сао? Уми­ро­вље­ник чу­ва сво­је је­ди­но оде­ло пу­но упор­них мо­ља­ца и ста­рих фле­ка, то му је ка­ко на­род ка­же „и цр­кве­но и мр­тве­но”. По­ште­но го­во­ре­ћи, шта ће уоп­ште пен­зи­о­не­ру оде­ло? 

Не знам за­и­ста, да ли су се ове не­су­ви­сло­сти оте­ле ми­ни­стру, као што му се оте­ла ра­ци­о­нал­на кон­тро­ла над сво­јим ре­со­ром, али он је пен­зи­о­не­ре свр­стао у би­ћа са не­знат­ним по­тре­ба­ма, и на тај на­чин их де­ро­ги­рао као љу­де, ко­ји, ето, не­ма­ју­ћи дру­га по­сла ипак пу­не др­жав­ну ка­су. Та­ко нас је есте­ти­ка пра­зни­не ухва­ти­ла као ве­ли­ка бо­лест, удар на здрав ра­зум, ру­ше­ње илу­зи­је о пен­зи­о­не­ри­ма као оним љу­ди­ма ко­ји су не­ка­да не­што зна­чи­ли. 

Ре­као бих да је за сва­ку власт опа­сно пот­це­ни­ти пен­зи­о­не­ре, и свр­ста­ти их у со­ци­јал­ну гру­пу не­моћ­ну да се бра­ни. По­ред оне тро­ји­це, пен­зи­о­нер­ска ка­ста по­сте­пе­но из­ра­ста у озбиљ­ну опо­зи­ци­ју. На­рав­но да ту не ра­чу­на­мо опе­рет­ски ПУПС и вла­ди­ног на­ме­ште­ни­ка Кр­ко­ба­би­ћа сред­њег. Ко­нач­но, још је­дан јав­ни на­ступ ко­ји је био пра­ви би­сер за ина­че за­спа­лу јав­ност. Гу­вер­нер­ка је го­во­ри­ла о сна­зи ди­на­ра, мањ­ку у бла­гај­ни, и шта ће цен­трал­на бан­ка да ура­ди да би са­чу­ва­ла до­ми­цил­ну ва­лу­ту. Али, би­ло је пи­та­ње по­све­ће­но ње­ној пла­ти, ко­ја у се­би са­др­жи ви­ше од 20 про­сеч­них пен­зи­ја. Има ли она мо­рал­них про­бле­ма са тим? 

Гу­вер­нер­ка је на то па­ко­сно пи­та­ње ле­по од­го­во­ри­ла да она не при­па­да др­жа­ви. 

Кад је већ о есте­ти­ци реч, мо­гло се ле­по ви­де­ти ка­ко се та успе­шна да­ма из свог рас­ко­шног, нео­пи­си­вим ша­ре­ни­лом ор­на­мен­ти­са­ног цвет­ног ан­сам­бла, са­вр­ше­но укло­пи­ла у ску­пи ко­стим. Све јој то ле­по сто­ји, та­ко се од­ла­зи на по­сао, ка­ко би ре­као ми­ни­стар Ву­јо­вић. Али, не­што ме коп­ка, ипак бих же­лео да знам. Ако ни­је у са­ста­ву др­жа­ве као што ка­же, а ве­ру­јем да је то исти­на, ко­ме за­и­ста при­па­да кљу­чар­ка др­жав­не бла­гај­не?