Шпанију освајају вуду политичари

Оптерећена успоном сепаратистичких партија у Каталонији и Баскији, политичка мапа Шпаније почела је да пуца и по другим шавовима. Најновији аларм зазвонио је протеклог викенда када су истраживања показала да је странка Подемос (Можемо) по популарности за седам одсто превазишла владајућу Народну партију и за један и по одсто највећу опозициону Социјалистичку странку, чиме се разбија доминација две главне партије које су владале пуне четири деценије још од повратка демократије после Франкове смрти.

Подемос је у ствари покрет, изникао из масовних протеста 2011. године када су грађани, незадовољни устројством и функционисањем класичних политичких представника окупирали тргове, створили своје скупштине и решили да почну да се боре за непосреднију демократију, а не ону која се своди на гласање сваке четири године. „Окупација” јавних простора организована је преко друштвених мрежа и захватила је многе градове Европе и света, али се по мишљењима многих аналитичара овај покрет највише разгранао баш на Иберијском полуострву.

У Мадриду је назван 15М, по 15. мају, датуму када су масе незадовољника окупирале трг Врата сунца и ту камповале неколико недеља. Тек када су се слични кампови улогоровали у Њујорку и Лондону, европско и америчко пролеће постало је познато као „Окупирај Волстрит”.

Нико од аналитичара није им прорицао озбиљнију политичку будућност. Замерали су им недостатак структуре и хијерархије, мада им није оспоравана атрактивност. Изненађење је наступило када је Подемос, формиран тек пре десет месеци, на мајским изборима освојио осам одсто гласова и пет места у Европском парламенту, срушивши тако традиционални шпански двопартизам.

Партија, чији је де факто лидер писац, професор и политиколог Пабло Иглесијас (36), сваког дана вртоглаво расте. Она је данас са две стотине хиљада уписаних чланова друга по бројности у Шпанији, а по најновијим подацима прва по подршци грађана. Подршка Иглесијасу и његовој странци још је муњевитије расла на друштвеним мрежама. На свом „твитер” налогу Пабло Иглесијас има 600.000 следбеника, док је у мају имао 100.000. Већ у августу је Подемос уживао на „Фејсбуку” 442.000 симпатизера, више него што је укупан број „лајкова” за све остале политичке партије и покрете у Шпанији заједно.

Иако се сматра да припада левици, раст Подемоса није обрадовао ни опозициону Социјалистичку партију, а још мање владајућу Народну партију. Најновије истраживање је урађено у недељи када је откривен велики ланац корупције у коме су се истакнути чланови обе партије нелегално богатили узимајући проценте и коверте. Нада лидера обе традиционалне странке је да ће се до избора крајем 2015. страсти смирити и да ће и социјалисти и народњаци повратити бар део свог угледа. Актуелни председник владе Марјано Рахој и нови лидер социјалиста Педро Санчес најавили су оштар обрачун са корупцијом у својим редовима.

„Антиполитика и популизам” су део европске сцене. Оне нису ексклузивност Шпаније, истичу многи шпански аналитичари у жустрим дебатама на ТВ каналима ових дана. Не пориче се да је народ у праву што је разочаран политичарима који раде по „диктату банкара”, а не хају за оне који су их бирали. Али се Подемосу приписује склоност „катастрофичности” и замера им се што осим популизма не нуде никакво решење. Штавише, називају их вуду политичарима јер обећавају немогуће.

Чак је и слободоумни мадридски „Паис”, који нагиње левици, у свом прекјучерашњем уводнику упозорио на опасност од партије која за себе каже да није ни левица ни десница, а у ствари тиме само прикрива „вулгарни популизам, сличан ономе који се са различитим идеолошким предзнаком појавио у различитим крајевима Европе”.

Ипак, како упозорава „Паис”, девет од десет особа сматра да је политичка ситуација лоша или јако лоша, и то је кључан податак да би се схватило који део популације „купује” катастрофичне пароле овог покрета.

Слогани Подемоса су врло слични са усклицима који су се широм света чули од „окупатора”: „Дуг је нелегалан”, „Двопартијски систем је отишао у историју”, „Политичка елита клечи пред финансијским институцијама”, „Нећемо диктат банкара”, „Ми смо 99 одсто” …

Да није све у овој новонасталој странци само парола показали су чим су ушли у Европски парламент. Одбили су сви одреда да примају као европски посланици плату од 8.000 евра месечно, већ су прихватили само 1.900 евра, што је три пута више од минималне плате у Шпанији. На такав корак није се до сада одлучио ниједан други европски посланик, било да је са левице било са деснице. Напротив, многи су прибегли и штрајку када су им, ради штедње, биле ускраћене бенефиције.