Španiju osvajaju vudu političari

Opterećena usponom separatističkih partija u Kataloniji i Baskiji, politička mapa Španije počela je da puca i po drugim šavovima. Najnoviji alarm zazvonio je proteklog vikenda kada su istraživanja pokazala da je stranka Podemos (Možemo) po popularnosti za sedam odsto prevazišla vladajuću Narodnu partiju i za jedan i po odsto najveću opozicionu Socijalističku stranku, čime se razbija dominacija dve glavne partije koje su vladale pune četiri decenije još od povratka demokratije posle Frankove smrti.

Podemos je u stvari pokret, iznikao iz masovnih protesta 2011. godine kada su građani, nezadovoljni ustrojstvom i funkcionisanjem klasičnih političkih predstavnika okupirali trgove, stvorili svoje skupštine i rešili da počnu da se bore za neposredniju demokratiju, a ne onu koja se svodi na glasanje svake četiri godine. „Okupacija” javnih prostora organizovana je preko društvenih mreža i zahvatila je mnoge gradove Evrope i sveta, ali se po mišljenjima mnogih analitičara ovaj pokret najviše razgranao baš na Iberijskom poluostrvu.

U Madridu je nazvan 15M, po 15. maju, datumu kada su mase nezadovoljnika okupirale trg Vrata sunca i tu kampovale nekoliko nedelja. Tek kada su se slični kampovi ulogorovali u Njujorku i Londonu, evropsko i američko proleće postalo je poznato kao „Okupiraj Volstrit”.

Niko od analitičara nije im proricao ozbiljniju političku budućnost. Zamerali su im nedostatak strukture i hijerarhije, mada im nije osporavana atraktivnost. Iznenađenje je nastupilo kada je Podemos, formiran tek pre deset meseci, na majskim izborima osvojio osam odsto glasova i pet mesta u Evropskom parlamentu, srušivši tako tradicionalni španski dvopartizam.

Partija, čiji je de fakto lider pisac, profesor i politikolog Pablo Iglesijas (36), svakog dana vrtoglavo raste. Ona je danas sa dve stotine hiljada upisanih članova druga po brojnosti u Španiji, a po najnovijim podacima prva po podršci građana. Podrška Iglesijasu i njegovoj stranci još je munjevitije rasla na društvenim mrežama. Na svom „tviter” nalogu Pablo Iglesijas ima 600.000 sledbenika, dok je u maju imao 100.000. Već u avgustu je Podemos uživao na „Fejsbuku” 442.000 simpatizera, više nego što je ukupan broj „lajkova” za sve ostale političke partije i pokrete u Španiji zajedno.

Iako se smatra da pripada levici, rast Podemosa nije obradovao ni opozicionu Socijalističku partiju, a još manje vladajuću Narodnu partiju. Najnovije istraživanje je urađeno u nedelji kada je otkriven veliki lanac korupcije u kome su se istaknuti članovi obe partije nelegalno bogatili uzimajući procente i koverte. Nada lidera obe tradicionalne stranke je da će se do izbora krajem 2015. strasti smiriti i da će i socijalisti i narodnjaci povratiti bar deo svog ugleda. Aktuelni predsednik vlade Marjano Rahoj i novi lider socijalista Pedro Sančes najavili su oštar obračun sa korupcijom u svojim redovima.

„Antipolitika i populizam” su deo evropske scene. One nisu ekskluzivnost Španije, ističu mnogi španski analitičari u žustrim debatama na TV kanalima ovih dana. Ne poriče se da je narod u pravu što je razočaran političarima koji rade po „diktatu bankara”, a ne haju za one koji su ih birali. Ali se Podemosu pripisuje sklonost „katastrofičnosti” i zamera im se što osim populizma ne nude nikakvo rešenje. Štaviše, nazivaju ih vudu političarima jer obećavaju nemoguće.

Čak je i slobodoumni madridski „Pais”, koji naginje levici, u svom prekjučerašnjem uvodniku upozorio na opasnost od partije koja za sebe kaže da nije ni levica ni desnica, a u stvari time samo prikriva „vulgarni populizam, sličan onome koji se sa različitim ideološkim predznakom pojavio u različitim krajevima Evrope”.

Ipak, kako upozorava „Pais”, devet od deset osoba smatra da je politička situacija loša ili jako loša, i to je ključan podatak da bi se shvatilo koji deo populacije „kupuje” katastrofične parole ovog pokreta.

Slogani Podemosa su vrlo slični sa usklicima koji su se širom sveta čuli od „okupatora”: „Dug je nelegalan”, „Dvopartijski sistem je otišao u istoriju”, „Politička elita kleči pred finansijskim institucijama”, „Nećemo diktat bankara”, „Mi smo 99 odsto” …

Da nije sve u ovoj novonastaloj stranci samo parola pokazali su čim su ušli u Evropski parlament. Odbili su svi odreda da primaju kao evropski poslanici platu od 8.000 evra mesečno, već su prihvatili samo 1.900 evra, što je tri puta više od minimalne plate u Španiji. Na takav korak nije se do sada odlučio nijedan drugi evropski poslanik, bilo da je sa levice bilo sa desnice. Naprotiv, mnogi su pribegli i štrajku kada su im, radi štednje, bile uskraćene beneficije.