Ебола на слави

У ове новембарске дане, када је код Срба скоро сваки други дан нека слава, ваљало је наћи нову теорију завере о којој се дискутује док се пребира по руској салати и печењу. После најновије приче да је лимун којим киселимо чај – отрован, уз већ стару заверу према којој је ХААРП заправо амерички увозни бренд који је крив за највеће поплаве у Србији, на славске трпезе ове јесени је стигла и прича о еболи.

Опет смо на нашем терену: причамо о новој теорији завере. Заправо, о лажној епидемији еболе, коју су лансирали – ко? Опет, Американци и њихове експозитуре у виду Светске здравствене организације и Црвеног крста. И тако, док се сладимо Васином или реформ тортом, распламсава се на славској софри најновија теорија завере да је епидемија еболе заправо само кулиса за нове мутне послове. Прича се да се ебола намерно шири западном Африком да би Америка могла да распореди војне трупе и дође до нових резерви нафте јер јој то није успело када је терористичка организација Боко харам отела девојке.  

Али, уз кафу и коњак прича иде даље: највећи број оболелих је у држави Сијера Леоне јер је она највећи светски снабдевач дијамантима. Они који раде за кесу пиринча и робовске плате били су у штрајку и сада им се смеши увођење војних трупа, које ће обезбедити ред и дијаманте. За кога? Па, наравно, за богате Американце и западни свет. Незаобилазна је и теорија о новој вакцини против еболе, чије спровођење међу становништвом надгледа војска, а коју народ одбија да прими. Ово треба да послужи да се наводна епидемија учини видљивијом него што стварно јесте. У најновијем виђењу теорије завере око еболе, Америка вуче конце иза сцене јер јој одговара полудело тржиште енергената, пад цена нафте за чак 25 одсто. Ајкуле једу ајкуле...

Суштина је заправо да се смо сви постали рањиви и да се у нама накупило више страха него што смо свесни. А завере свих боја најбоље успевају тамо где има доста фрустрација. А како наши животи никако не постају бољи, фрустрације су све дубље и многобројније. Американци се плаше прислушкивања и камера које су свуда око њих. Било ко може да хакује сваки мобилни телефон, сваку електронску пошту, али и да у инфузију коју примају у болници убаце смртоносни састојак. Шта би се тек догодило када би неки терориста из Исламске државе био послат у неку од ових афричких земаља да закачи вирус еболе, а онда га у јутарњем шпицу рашири по подземној железници Њујорка или Лондона. Какав би то терористички погодак био!

Тако је то, свако има своје страхове и свако учи своје лекције. Међутим, лешеви умрлих од еболе који леже несахрањени на улицама сиромашних афричких села и здравствени радници који су бринули о оболелима, па се по повратку у САД и Европу понижавају и малтене кажњавају због хуманости – нису нимало измишљени ликови. Али прича о томе не иде уз славске ђаконије.