О Санди и патриотском окупљању

Захвалан сам госпођи Санди што је, стиче се утисак, заједно са својим сарадницима написала полемички чланак поводом мог текста. Што се тиче оспораване у мом тексту изречене тврдње да је код нас ретко виђена медијска пажња која се посвећује председници једне ванпарламентарне стране, која има подршку, евентуално, неколико процената бирача – она лако може да се провери. Више од десетак ТВ наступа на великим телевизијама, и још већи број афирмативних интервјуа и текстова у новинама, јесу резултат који у кратком року, у време своје медијске хегемоније, није имао ни Борис Тадић. То наравно нужно не значи да неки „моћни странци” стоје иза „пројекта Санда”, како рецимо тврди њен бивши страначки колега Никитовић. Да странци воле да у Србији (и не само код нас) онима који су на власти ојачају опозицију, то ништа није ново, али само по себи није доказ да је у овом случају у питању баш инострани пројекат.

Код нас су полемике углавном на ниском нивоу. Своде се на ситно поентирање и малициозне закључке типа: „Глуп ти је текст”. То се десило и у овом случају. Свако има право да се љути, али искрено не видим разлог за то. Ако сам у једном делу текста изнео процену да Санда и њена фракција ДСС-а немају капацитет за неко шире национално окупљање које би променило Србију, то није у противречности са ставом да „госпођа није без шанси” и да би евентуално са Дверима могла представљати мању парламентарну групацију. Но, и поред све вештине медијског тима председнице новог ДСС-а, која је уложена у одговор на мој текст, ми нисмо добили истинскe одговоре на важна питања.

Прво – како објашњава интервју у „Слободној Далмацији”, где је изрекла став да је „Хрватска имала право да успостави јурисдикцију над Крајином”. То је нешто што би требалo да објасни и својим Крајишницима и целокупној српској јавности. Друго, ако је ДСС „опозициона странка непомирљиво супротстављена власти СНС-а пре свега у домену националне, унутрашње и економске политике”, зашто онда демонстративно не напусти коалицију са СНС-ом рецимо у Београду и Новом Саду. Добро, мора странка од нечег да живи, али онда оставимо претерано моралисање и усиљено патриотско позирање по страни, и назовимо ствари правим именом. Ништа не кошта представљати се као непомирљива опозиција и на речима радикално бити против Бриселског споразума или ЕУ интеграција, а притом остајати у коалицији у престоници и неким градовима са владајућим странкама.

Да се осврнемо и на патриотска окупљања, која Санда и њени „идеолози” из неког разлога доживљавају као свој монопол. Од злосрећног ДСС-а настају најмање три странке. Поред Сандиног ДСС-а ту је тек најављени државотворни покрет које оличава „избегло” из ДСС-а Коштуничино непосредно окружење, и Српска народна партија Ненада Поповића, бившег потпредседника ДСС-а. Њему су већ пришли бројни одбори и кадрови ДСС-а – попут председника општина, бивших посланика и функционера, али и многи грађани који раније нису били у политици. Главни адути Поповића су велико економско искуство и изузетне везе са Русијом. Његова конкретна платформа представља озбиљан контраст у поређењу с недостацима старог, али и новог, Сандиног ДСС-а. Њих карактерише апстрактна државотворност без ефектног националног, економског и социјалног приступа.

Ко буде упорнији и продорнији у презентовању конкретнијих и јаснијих политичких ставова и ко се наметне као онај који не говори само о проблемима, већ нуди и одржива решења, а да притом делује државотворно, придобиће оне које би условно назвали „гласачима патриотских странака”. А и шире. „Патриотски блок” није ничија очевина. Не бисмо се више бавили овим случајем, али је он илустрација стања српске политичке сцене, како „проевропске” тако и „националне”. Све се често своди на реторику која прија одређеној циљној групи и не значи ништа више од тога. Наши „европејци” су често били најгоре балканске кабадахије којима је Европа била маска за корупцију. Нажалост, слично је и на страни „патриота”. Зато нам је потребна нова народна политика, која би превазилазила те надуване идеолошке разлике на којима су профитирали јалови политичари. Србији могу помоћи они који раде и стварају и тако дају пример, а не стерилне „салонске патриоте” и „фенси европејци”. А првих је најмање међу нашим политичарима старог кова. Стога, када нам неко нуди спас, национално обједињавање и слично томе, увек размислимо шта је до сада сопственим снагама урадио. Библијска мудрост каже – јалово и суво дрво се у ватру баца, а плодно негује.

Политички аналитичар