Салон који нестаје

Савремена уметност у Србији добије, нажалост, већи публицитет само кад упадне у инцидентну ситуацију. Када, на пример, гостују албански уметници, па полицијски кордони чувају галерије од љубитеља уметности с капуљачама или кокардама.

Или као ових дана, кад је Скупштина града одлучила да се Октобарски салон организује сваке друге године, па је после вишедневних расправа на ову тему и међусобног етикетирања „националиста” и „мондијалиста” дошло и до туче.

Наиме, на прексиноћној трибини у „Цвијети Зузорић” посвећеној Октобарском салону, Мирослав Живковић, доскорашњи в. д. директора Историјског музеја Србије (разрешен у јуну 2014), насрнуо је физички на историчара уметности, независног кустоса Бранислава Димитријевића.

Према позиву који су упутили учесници ове трибине, изгледало је да ће то бити разговор истомишљеника. Ипак, дошло је око стотину уметника, стручњака, кустоса који су радили на досадашњим салонима… Атмосфера је протекла у размењивању увреда, псовки, оштрих речи…

Одборници Скупштине града су у петак, 24. октобра, донели одлуку да салон буде бијенални, с образложењем да ће се тако уштедети и да салон није био довољно квалитетан. Ова одлука објављена је само на сајту Беоинфо и изненадила је и Миу Давид, тада актуелну директорку Културног центра Београда, институције која је 30 година организатор „Октобарца”.

Одлуци се најпре успротивио цео колектив ове установе, потом је Одбор Октобарског салона дао оставку, незадовољан начином на који је одлука донета – без консултација с члановима Одбора. Уследиле су реакције уметника који су имали изложбе и заказане програме у КЦБ-у, које су у знак протеста отказали.

Тачно је да је Октобарски салон протеклих година зашао у извесна концепцијска лутања, као и да домаћи уметници на већини салонских изложби нису били заступљени у већем броју.

Али, тачно је и то да је, када је Салон 2004. године интернационализован, с тадашњом кустоскињом Андом Ротенберг, Београд угостио многа славна имена светске уметничке сцене, као што су Јан Фабр или Кристијан Болтански, уметник који је представљао Француску на Венецијанском бијеналу 2011. године.

Истинске кустоске звезде, попут Лорана Хеђија или Ренеа Блока, такође су реализовале Октобарски салон у Београду, а у музејима Касела, Сент Етјена и на Берлинском бијеналу потом су излагали и наши уметници. Роберт Стор, уметнички директор 52. Венецијанског бијенала, био је члан жирија Октобарског салона 2006. године.

Између „инцидентних ситуација”, савремена уметност која је, заправо, сама по себи провокативна јер се односи на актуелну стварност,  углавном је без већег публицитета. У медијима је спорадично заступљена, политичка елита је незаинтересована. Многи уметници сами су направили пробој на међународној сцени, а да овде за њих нико и не зна.

Када је у Њујорку 2010. године усред Пете авеније, у Аустријском културном форуму, организована велика изложба савремене српске уметности под насловом „FAQ Србија” (Србија – најчешће постављана питања), нико се од званичних представника Србије, упркос позиву, није појавио на отварању (осим тадашњег конзула Бранка Радошевића), иако се баш тих дана одржавала Генерална скупштина УН, којој је присуствовао тадашњи државни врх наше земље. Наводно, нашим политичарима неприкладно је звучала скраћеница у наслову.

Назив последњег, 55. Октобарског салона „Ствари које нестају” као да је био симболичан. Нагла одлука градских власти довела је до тензије која се можда не би догодила да део уметничке јавности није стављен пред свршен чин.

Конструктиван разговор пре одлуке могао је да доведе до прихватљивих и легитимних решења.
Концепт који је једно време опстајао, а онда се расплинуо – да једне године кустос салона буде из Србије, а наредне из друге земље, требало би поново преиспитати, под условом да се да шанса свим активним кустосима с доказаним искуством.

За то је потребан аргументован дијалог. Под условом да у међувремену научимо да разговарамо.