Угледни господин

Како то да се на склањање са улице човека за кога се сумња да је један од највећих нарко-босова гледа кроз призму да ли то хапшење доноси поене премијеру Вучићу? Или му само помаже да „скрене пажњу са других проблема“, како су дежурни критичари то видели. Као да је реч о некој естрадној звезди, која стално шокира јавност, а не о човеку којег у полицијским и политичким круговима описују као главног посредника између нарко-картела из Јужне Америке и овдашњих дилера.

Космајац је дакле човек за кога се одавно сумња да лично, без посредника, не преко телефона, мејла или скривених андроид апликација, уговара послове због којих су многе породице завијене у црно. Његово стављање иза решетака, па било то и због два багера из Сремске Митровице и неког противправног заузимања земљишта, у сваком случају онемогућиће, барем накратко, снабдевање дрогом уличних дилера. Извесно време ће ипак проћи док неко опет не стекне поверење „колумбијских нарко-картела“.

Али далеко већи проблем у причи о Космајцу није у дилерима са ове или оне стране океана, већ у нашем односу према њима. Да га Вучић није јавно споменуо у јуну ове године, о Космајцу бисмо данас знали исто онолико колико смо знали и свих ових година. Јавно, готово ништа. Полујавно, шапатом, знали бисмо све. Као што смо и знали.

Многи политичари, врх МУП-а Србије, читава београдска полиција, Космајчеве комшије са Звездаре (мада, колико некретнина има, кажу да му је сваки становник ове општине комшија), као и десетине новинара, знали су да је реч о најутицајнијој невидљивој руци многих београдских послова, али и у региону. Спомињање његовог имена често се сматрало и крајем тог дела разговора. Тачка, само у вербалној комуникацији.

А у ствари, нико се није питао како је могуће да такав човек слободно и безбрижно живи поред свих нас.

Никоме чудно није било одакле том човеку толико новца да сагради мини-краљевство на Звездари. Сви су сигурно знали да Космајац није открио лек за рак, па од процента зараде уложио у развој локалне заједнице. Није ни угледни брокер на њујоршкој берзи који вишак капитала улаже у дечје играонице, ресторане и некретнине које издаје под кирију. Не, напротив, врло се добро знало чиме се бави.

Проблем је у томе што је то постало друштвено прихватљиво. Чак је некима постало пожељно бити виђен у друштву људи какав је Космајац. То им ваљда доноси углед и моћ.

Познато је да моћ лежи тамо где људи верују да се моћ налази. Тако да смо делимично и сами криви што су криминалци имали такву моћ у овој држави. Мада се мора признати да су знатно одговорнији полиција, тужилаштво и судови, као и људи којима дајемо поверење на изборима.