Где свеци имају лица песника

Сремски Карловци – С процветалим жардињерама пуним биљчице дан и ноћ, умивеним и чистим улицама, без опушака или немарно бачених гужвица папира, у лепо јесење подне Сремски Карловци делују као да очекују госте. Отворене су градске сувенирнице, винарије су раскрилиле тешка дрвена врата, угоститељи поређали столице и столове по централном Тргу Бранка Радичевића.
Али, овог лепог каснојесењег поднева, осим једне новинарске екипе, групе млађих основаца који чекају почетак неког часа и продаваца небитности, попут плетених наруквица са најучесталијим именима, других гостију нема. Све до једне столице на градском тргу су празне, а кроз прозор сувенирнице види се продавачица која чита књигу. Без обзира на то, Сремски Карловци су и даље лепи и достојанствени, украшени својом богатом историјом. За разлику од многих српских градића утонулих у тужно сиромаштво, мада с њима дели покоју оронулу фасаду и приметну опустелост на улицама, Сремски Карловци се не дају беспарици. Она је позатварала књижаре и галерије у много већим местима, али не и у граду у којем чак и капелу у Патријаршијском двору краси лице песника. Стручњаци кажу да је сликар Урош Предић, који је осликавао иконостас за дворску капелу, за лик светог Димитрија узео као предложак песника Бранка Радичевића. Дакле, у једном таквом градићу и данас можете да купите књиге, и то веома добре, у центру града, да уђете у галерије, па и да станете пред капију Карловачке гимназије и констатујете да ту и даље има деце-тинејџера која су одабрала да уче старогрчки и латински језик.

Посебну драж за Београђане растрзане свакодневном недоумицом да ли да се препусте неизвесном чекању градског превоза или да седну у аутомобил ризикујући да узалуд траже паркинг место, има чињеница да им у Карловцима – превоз не треба. Довољно је да се човек само једном окрене око своје осе док стоји на централном градском тргу, па да му се точак историје заврти пред очима: Патријаршијски двор (1895), Саборна црква светог оца Николаја (1762), Католичка црква Светог Тројства (1768), чесма „Четири лава” (1799), Карловачка гимназија (1891), Магистрат (1811), низ занатских радњи и мањих зграда, па Карловачка богословија у некадашњој згради Црквено-народних фондова (1902), Богословски семинар (1901), Стефанеум (1903). Коме то није довољно, ко би да види Капелу мира, саграђену на месту где је потписан чувени Карловачки мир, да посети четири километара удаљено Стражилово и поклони се сенима Бранка Радичевића или да баци поглед са видиковца на којем ћути статуа песника Душка Трифуновића, нека седне у аутомобил, али пре него саобраћајне знаке, нека следи упутства љубазних Карловчана.

И опет се враћамо, мало улево од богословских зграда, на лепо уређено двориште Патријаршијског двора. А у њему је данас седиште епископа сремског. Шетајући тим огромним здањем, са пространим салонима у којима концертни клавир делује као мањи комад намештаја, констатујемо да наспрам овог Патријаршија у Београду делује скучено. Наш домаћин владика сремски Василије одмах опомиње: то је двор који је саграђен за београдског митрополита, а једини Патријаршијски двор је овај овде, у Сремским Карловцима.

– Постоји идеја да се преуреди Патријаршија у Београду, јер она је сада тако позната у народу, да се изместе из ње штампарија, библиотека, музеј. А ово здање служило би као летња резиденција српског патријарха и резиденција епископа сремског. Значи, патријарх би управо овде понекад могао да одржи седницу Светог архијерејског сабора или Синода или да можда прими неког високог госта, јер то је и смисао величанствене архитектуре која нас окружује. Ту нам је и Богословија у којој учи 150 момака, па зграда семинара Стефанеум. Светосавски дом поред Саборне цркве стоји празан и треба га осмислити на прави начин. Можда би било мудро да се овде смести нека висока образовна институција, Факултет за конзервацију и рестаурацију или Музичка академија. Карловци су кроз векове очували своју душу, налазећи се географски између два велика духовна, културна и национална центра, Београда и Новог Сада, са Фрушком Гором као бисером православне духовности – каже владика Василије.

Као ниједан други град у Србији, Сремске Карловце су обликовали српски патријарси. Нарочито један је заслужан за његов данашњи изглед: Георгије Бранковић (1830–1907). Готово све значајније зграде на централном тргу, Патријаршију, Стефанеум и Богословски семинар, зграду Црквено-народних фондова, подигао је он, све их радећи у сарадњи са архитектом Владимиром Николићем. За патријарха којег црква и народ памте по доброчинству и задужбинарству немањићких размера, кажу да је обновио и подигао цркава, манастира и школа колико нису сви патријарси од Арсенија Чарнојевића до њега заједно.

Он је освештао темеље данашње зграде Карловачке гимназије, али је средства за њену градњу обезбедио један други карловачки патријарх: Герман Анђелић са братом Стеваном. Кроз деловање патријарха Георгија назире се дух још моћне и богате Карловачке митрополије, оне која је некада захватала огромну територију од Трста до Темишвара и Арада. Његов наследник, последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић (1867–1913), као да је својом смрћу у аустријској бањи Бад Гаштајн најавио тешка искушења која ће сачекати не само његове наследнике, већ и сремске владике. Уследиће период разарања, нарочито у Другом светском рату када су тешко пострадали фрушкогорски манастири, па период комунизма којег се архијереји српске цркве нерадо присећају. Верује се да је патријарх Лукијан убијен, околности под којима се то десило и починиоци и даље су непознаница. Његово обезглављено тело данас почива у Горњој цркви у Карловцима, поред тела патријарха Георгија Бранковића. Са њим се завршава историја карловачких патријараха који су столовали у граду у којем свеци имају лица песника.