Ратови за воду

Откако знам за себе, а има томе доста, моја генерација је стално била под императивом некаквих реформи. Тек што смо завршили основну школу постали смо пионири усмереног образовања. У војску смо ишли пре факултета, а војни рок служили из два дела. Ми који смо након студија остали да радимо на факултету, тек што смо се мало снашли, ушли смо у процес болоњских реформи високог школства.

Све те реформе имале су неке добре и неке лоше стране. У сваком случају након одређеног времена уследиле би реформе тих реформи, а затим и реформе реформи итд. Заиста, било би неразумно жалити се на реформе, јер је искуство модерног света показало да они који се не реформишу нужно пропадају. Разлог је једноставан – брже и све брже промене с којима се модерни свет суочава траже стално прилагођавање новим околностима.

Једина област у којој већ дуго нема реформи је економска политика. Кад се упореде основни циљеви економске политике из осамдесетих година прошлог века, с онима с почетка овог века и онима који се данас обзнањују као решење за спас привреде види се да нема ниједне суштинске разлике. Приватизација државне својине, либерализација трговине и страних инвестиција, дерегулација, финансијска дисциплина, ширење пореске основе, смањење јавне потрошње и још низ сличних мера, иако већ одавно бајате и временом прегажене и данас се сервирају као реформе које би требало да помогну привреди да ухвати корак са савременим променама.

То није све. Те, такозване реформе нанеле су много зла, а мало или нимало добра где год су биле примењене. Но, упркос томе још увек постоји консензус међу привредним и политичким елитама да та политика нема алтернативу. Једино што се у том погледу мења су јачање менталне (а по потреби) и физичке репресије у циљу примене тих мера и проширење поља на које се оне односе.

Тако је до скоро било незамисливо да се говори о приватизацији у области водоснабдевања. Међутим, последњих деценија, а нарочито током последњих десетак година то је постала све чешћа пракса у многим европским градовима. Искуства тих градова, без разлике, показују да је ефекат приватизације у овој области катастрофалан. Он се може изразити у формули: раст цена воде уз истовремено опадање квалитета услуга. Један од можда најдрастичнијих примера катастрофалних последица приватизације у тој области је Париз. Искуства овог града показују да је током петнаестогодишњег експеримента са приватизацијом у овој области једини ефекат био поскупљење воде за 260 одсто.

Мада су и искуства из других држава подједнако лоша, Париз овде посебно издвајамо због тога што су две компаније које су управљале водоснабдевањем Париза – „Суез енвајронмент” и „Веолија” (једна у једном, а друга у другом делу града) закуцале и на наша врата. Наиме, као што се може видети из штурих вести, на пре неколико дана одржаном састанку у Привредној комори Србије под називом „Јавно-приватно партнерство, Француска искуства у српским условима”, ове компаније су „представиле правне аспекте и моделе финансирања пројеката јавно-приватног партнерства који су успешно реализовани у земљама окружења”. Као један од тих пројеката наводи се и пројекат водоснабдевања у Букурешту.

Да ли је то сигнал да ће након неуспешног покушаја приватизације новосадског водовода сада бити учињен додатни напор мало јачих играча да се покуша приватизација водовода у другим градовима Србије, остаје да се види. У сваком случају, треба бити опрезан. Једини разлог да се системи који добро функционишу приватизују је прилив одређене своте новца у јавну касу. Тај краткотрајан добитак се, међутим, враћа вишеструко и то у дугом временском периоду из џепа све сиромашнијих грађана.

Друге користи од приватизације таквих система нема, а штете су огромне. Једини интерес приватних компанија за инвестирање у водоснабдевање је, логично, профит. Пошто је то област за коју су потребне огромне инвестиције које се споро враћају, онда приватне компаније, као што је то био случај у Паризу, у кратком временском периоду енормно подижу цену воде. Но, то је боља од две лоше могућности. Она важи само у озбиљним и добро организованим државама с каквом-таквом традицијом друштвеног самоорганизовања. У сиромашним и слабим земљама профит се остварује без икаквог улагања у инфраструктуру. Заправо, ако се нешто и улаже онда то чини држава из џепа пореских обвезника. То је суштина такозваног јавно-приватног партнерства. Због тога су грађани двоструко на губитку. Једном када им држава узима кроз порез новац који се улаже у инфраструктурне пројекте, а други пут када приватним компанијама плаћају веће рачуне за комуналне услуге.

Тако се кроз причу о реформама, које ће наводно унапредити привредну активност и довести до веће инвестиционе активности, само симулирају промене, а изостају стварне и преко потребне реформе које ће променити ову стару плочу. Једном речју, све се мења да би све остало по старом.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду