Ratovi za vodu

Otkako znam za sebe, a ima tome dosta, moja generacija je stalno bila pod imperativom nekakvih reformi. Tek što smo završili osnovnu školu postali smo pioniri usmerenog obrazovanja. U vojsku smo išli pre fakulteta, a vojni rok služili iz dva dela. Mi koji smo nakon studija ostali da radimo na fakultetu, tek što smo se malo snašli, ušli smo u proces bolonjskih reformi visokog školstva.

Sve te reforme imale su neke dobre i neke loše strane. U svakom slučaju nakon određenog vremena usledile bi reforme tih reformi, a zatim i reforme reformi itd. Zaista, bilo bi nerazumno žaliti se na reforme, jer je iskustvo modernog sveta pokazalo da oni koji se ne reformišu nužno propadaju. Razlog je jednostavan – brže i sve brže promene s kojima se moderni svet suočava traže stalno prilagođavanje novim okolnostima.

Jedina oblast u kojoj već dugo nema reformi je ekonomska politika. Kad se uporede osnovni ciljevi ekonomske politike iz osamdesetih godina prošlog veka, s onima s početka ovog veka i onima koji se danas obznanjuju kao rešenje za spas privrede vidi se da nema nijedne suštinske razlike. Privatizacija državne svojine, liberalizacija trgovine i stranih investicija, deregulacija, finansijska disciplina, širenje poreske osnove, smanjenje javne potrošnje i još niz sličnih mera, iako već odavno bajate i vremenom pregažene i danas se serviraju kao reforme koje bi trebalo da pomognu privredi da uhvati korak sa savremenim promenama.

To nije sve. Te, takozvane reforme nanele su mnogo zla, a malo ili nimalo dobra gde god su bile primenjene. No, uprkos tome još uvek postoji konsenzus među privrednim i političkim elitama da ta politika nema alternativu. Jedino što se u tom pogledu menja su jačanje mentalne (a po potrebi) i fizičke represije u cilju primene tih mera i proširenje polja na koje se one odnose.

Tako je do skoro bilo nezamislivo da se govori o privatizaciji u oblasti vodosnabdevanja. Međutim, poslednjih decenija, a naročito tokom poslednjih desetak godina to je postala sve češća praksa u mnogim evropskim gradovima. Iskustva tih gradova, bez razlike, pokazuju da je efekat privatizacije u ovoj oblasti katastrofalan. On se može izraziti u formuli: rast cena vode uz istovremeno opadanje kvaliteta usluga. Jedan od možda najdrastičnijih primera katastrofalnih posledica privatizacije u toj oblasti je Pariz. Iskustva ovog grada pokazuju da je tokom petnaestogodišnjeg eksperimenta sa privatizacijom u ovoj oblasti jedini efekat bio poskupljenje vode za 260 odsto.

Mada su i iskustva iz drugih država podjednako loša, Pariz ovde posebno izdvajamo zbog toga što su dve kompanije koje su upravljale vodosnabdevanjem Pariza – „Suez envajronment” i „Veolija” (jedna u jednom, a druga u drugom delu grada) zakucale i na naša vrata. Naime, kao što se može videti iz šturih vesti, na pre nekoliko dana održanom sastanku u Privrednoj komori Srbije pod nazivom „Javno-privatno partnerstvo, Francuska iskustva u srpskim uslovima”, ove kompanije su „predstavile pravne aspekte i modele finansiranja projekata javno-privatnog partnerstva koji su uspešno realizovani u zemljama okruženja”. Kao jedan od tih projekata navodi se i projekat vodosnabdevanja u Bukureštu.

Da li je to signal da će nakon neuspešnog pokušaja privatizacije novosadskog vodovoda sada biti učinjen dodatni napor malo jačih igrača da se pokuša privatizacija vodovoda u drugim gradovima Srbije, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, treba biti oprezan. Jedini razlog da se sistemi koji dobro funkcionišu privatizuju je priliv određene svote novca u javnu kasu. Taj kratkotrajan dobitak se, međutim, vraća višestruko i to u dugom vremenskom periodu iz džepa sve siromašnijih građana.

Druge koristi od privatizacije takvih sistema nema, a štete su ogromne. Jedini interes privatnih kompanija za investiranje u vodosnabdevanje je, logično, profit. Pošto je to oblast za koju su potrebne ogromne investicije koje se sporo vraćaju, onda privatne kompanije, kao što je to bio slučaj u Parizu, u kratkom vremenskom periodu enormno podižu cenu vode. No, to je bolja od dve loše mogućnosti. Ona važi samo u ozbiljnim i dobro organizovanim državama s kakvom-takvom tradicijom društvenog samoorganizovanja. U siromašnim i slabim zemljama profit se ostvaruje bez ikakvog ulaganja u infrastrukturu. Zapravo, ako se nešto i ulaže onda to čini država iz džepa poreskih obveznika. To je suština takozvanog javno-privatnog partnerstva. Zbog toga su građani dvostruko na gubitku. Jednom kada im država uzima kroz porez novac koji se ulaže u infrastrukturne projekte, a drugi put kada privatnim kompanijama plaćaju veće račune za komunalne usluge.

Tako se kroz priču o reformama, koje će navodno unaprediti privrednu aktivnost i dovesti do veće investicione aktivnosti, samo simuliraju promene, a izostaju stvarne i preko potrebne reforme koje će promeniti ovu staru ploču. Jednom rečju, sve se menja da bi sve ostalo po starom.

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu