Социјална помоћ? Заради

Некако неопажено прошла је вест да је Влада Србије донела Уредбу по којој ће сви радно способни корисници социјалне помоћи морати да раде или се образују да би остварили то право. „Социјална помоћ неће бити помоћ него зарада”, тумачи ову генијалну замисао министар за рад итд. Александар Вулин који је радну обавезу за незапослене представио под амбициозним именом „Индивидуални план активације”.

Јасно је да земља Србија нема пара, и да социјална помоћ у држави којој је неопходна социјална помоћ не може да буде бог зна шта, али шта то каже Црни Витез? Каже да неких видова социјалне помоћи више неће бити. Мораће да се зараде. Онима који одбију задужење које им одреди Центар за социјални рад помоћ ће најпре бити умањена, а ако одбију по други пут биће укинута.

Према статистици, свака десета особа у Србији – више од 700.000 – добија неку врсту социјалне помоћи: дечији додатак, додатак за туђу негу и помоћ, новчану социјалну помоћ. Незваничне процене говоре да се број корисника сваког месеца увећава за 1.300 особа, што републички буџет ове године кошта 26,8 милијарди динара.

Социјала би, посебно у временима кризе, требало да буде последњи бедем пред општим осиромашењем. Крунски доказ хуманости друштва које је свесно да мора да сачува оне који су без сопствене одговорности остали без посла.

Лепо је што је влада одлучила да се социјална давања неће смањивати, али какав то утисак оставља влада ако очекује да се социјална помоћ „заради” док одлаже да отпусти хиљаде из преко сваке мере надуваног јавног сектора? Испада да је најлакше ударити по „жртвама транзиције”.

Помоћ за прво дете или трудницама већ је смањивана. У Београду и Крагујевцу двоструко је нижа помоћ за незапослене породиље. У априлу је укинута помоћ за тројке, четворке или петорке чијим су родитељима једном годишње, од 2004, уплаћиване по две или три просечне плате.

Да ли то значи да ће деца, која чине чак 28 одсто корисника помоћи, морати да раде да би зарадила дечији додатак, како опоро пита „Њуз нет”? „Он (Вулин) сматра да ће ова мера онемогућити децу у злоупотреби свог положаја и смањити број незапослених.”

Да није тужно, било би смешно. И то у земљи у којој је прошле године рођено само 65.554 бебе – што је најмањи број живорођених у једној години на територији наше земље од почетка 20. века!

У време док никоме на пада на памет да снизи астрономске надокнаде за чланства у неким управим одборима јавних предузећа, у Руми је затворен дневни боравак за децу са посебним потребама! Затварају се народне кухиње. Укинута је субвенција од 10 одсто на коју су имали право подстанари и породице са стамбеним кредитом уз субвенцију државе. Више је него срамно ускратити превоз који је држава организовала слабовидима до школа или радних места.

Уместо да тражи прогресивно опорезивање и наплату 400 милиона евра тајкунског пореског дуга, влада захтева да радом зарадиш социјалу! Ако је зарада, онда то више и није помоћ. Ако је зарада, да ли за њу важи прописани законски минимум? Да ли ће се на ту зараду уплаћивати радни стаж? Шта ако се неко повреди на том раду?

Зашто се одмах „сече” пре него што се обави обимна анализа корисника помоћи? Не мислим да у Србији нема много ваћарења, попут оних лажних инвалидских пензија које су недавно откривене.

Зар пре укидања превоза слабовидима није боље проверити да ли они који већ годинама примају социјалу то стварно и заслужују. Неки раде на црно, неки брачни парови се намерно не венчавају да би мајка имала самохрани статус, а живи са децом и невенчаним супругом под сопственим кровом итд.

Статистика још каже да су млади од 18 до 25 година – категорија коју незапосленост највише погађа – заступљени са 10 одсто у укупном броју корисника социјалне заштите, а да их највише, 46 одсто, припада групи између 26 и 64 године старости. Да ли неко заиста мисли да већина њих не жели да ради, већ да ленчари код родитеља досађујући и богу и људима или да уз таблић испија пиво? Није држава дужна да им нађе посао, узвраћају из владе. Нека покрену неки сопствени бизнис.

Звучи рационално – у теорији. Држава треба све мање да буде послодавац, али држава је дужна да обезбеди општи миље у коме ћете моћи да се запослите. То је оно што се зове тржиште рада. Не може држава да шест месеци подстиче малу привреду, а онда промени пореску политику и оне са иницијативом врати на просјачки штап, или их отера у сиву економију која годишње кошта 250 милиона евра.

Шта ће бити са стручнима и радно способнима, а и они су међу 770.000 пријављених у Националној служби за запошљавање? Зубном техничару без посла понудиш да ради на вађењу кромпира у Падинској Скели. Он одбије, понудиш му још једном и онда га бришеш са листе.

Суштина социјалне помоћи у ЕУ је да држава налази посао, у складу са образовањем и стручном спремом. Ко је овде, ако нису разне власти, приморао људе са дипломама да таксирају или раде физичке послове пошто су њихова радна места дата партијским послушницима са основном школом?

Не могу да се не отмем утиску да је Вулинова уредба за премису имала ону народну: за будалу увек има посла.

Институција друштвено-корисног рада, распитао сам се, до сада је у нашем правном систему постојала само као кривична санкција – и то добровољна јер неко има право да бира да ли ће да ради или да буде у затвору. Да ли ћеш уместо четири месеца затвора или новчане казне, узети метлу у руке да чистиш улице? Као у Суботици.

Читам да се у позиву општине Кикинда незапосленима наводи да ће изгубити оно што им општина даје као социјалну помоћ ако не донесу ашове, лопате и метле на прописано место, а ако не дођу, онда мора неко из породице да их замени. Личи на принудни рад, који је законом забрањен.

Узалуд Комитет правника за људска права захтева да се ова уредба стави ван снаге. „Зарађивање” социјалне помоћи је директно кажњавање народа који је већ довољно кажњен незапосленошћу и немаштином. Када Вулин мисли да најбоље зна шта је добро за угрожене, заврши се тако што су угрожени још угроженији.