Нова стратешка партнерства?

Након сумњиво предугог пребројавања бирачких гласова и проглашења победника, остало је неизвесно ко ће формирати већину у Републици Српској, а ко на нивоу БиХ. Предност победничке коалиције (СНСД, ДНС, СПРС) у односу на Савез за промене (СДС, ПДП и др.), иако невелика, била је довољна и за формирање владе у Бањалуци и за учешће у Савету министара у Сарајеву. Али, дошло је до мешања из најближег, а посредно и подаљег окружења, и то са више страна.

С једне стране, било је сугестија да Социјалистичка партија у РС напусти победничку коалицију и да се придружи опозицији. Нешто слично као у Србији 2012, када је мањински СПС после избора напустио ДС и пришао СНС-у да би добио премијера на годину дана. Међутим, СП у РС није био спреман да промени страну.

Било је налога и са друге стране: да ХДЗ заобиђе победничку коалицију из РС и да са СДА на нивоу парламентарне скупштине БиХ направи већину са СДС-ом и ПДП-ом.

Међутим, Драган Човић је одбио да заобиђе Додика и Изетбеговић неће имати куд него да прихвати исход избора у РС. Да ли је Човићев гест био ад хок дил са Додиком или у њему треба препознати коначно развезивање застава полумесеца и шаховнице, које су се завијориле још уочи избора 1990?

„Никада више са Бошњацима, никада више против Срба!”, понављају Хрвати у западној Херцеговини током последње четири године.

Зашто „више не са Бошњацима”? Зато што је З. Лагумџија после избора 2010, уз помоћ малих хрватских странака, в. п. Инцка и амбасаде САД, из власти у Федерацији БиХ избацио победнички ХДЗ. И зато што је уз помоћ далеко бројнијих бошњачких гласова по други пут на хрватско место у Председништво БиХ, уместо Човића, довео Жељка Комшића.

А зашто „више не против Срба”? Зато што су после избора 2010. напокон схватили да ће у Федерацији бити жртва оне исте бошњачке мајоризације којој се Срби одупиру на нивоу БиХ, да није требало да се одрекну Херцег-Босне као што Срби нису РС, да са Србима заправо имају сродне интересе. У Додику, који је жестоко узвраћао на централистичко-унитаристичке притиске Сарајева, видели су лидера који успешно бије и њихове битке. „Нека само дође у западну Херцеговину, дочекаћемо га ка’ покојног Фрању!” – говорили су.

Лидер Српске је и отворено подржавао њихову борбу за „хрватску једнакоправност у већем ентитету” све до стварања „трећег ентитета” на путу ка конфедерацији три националне републике. Тиме је на себе навлачио додатну омразу бошњачког Сарајева.

Лидер ПДП Младен Иванић тврдио је, са доста рационалне аргументације, да би политички било мудрије интерни сукоб у Федерацији препустити бошњачким и хрватским актерима. Са дистанце пратити како се међусобно трве! И не замерати се Бошњацима додатно, а без потребе! Тим више што би евентуално обнављање „трећег ентитета” нарушило Вашингтонски споразум, а можда чак и територијални интегритет РС. Човић је, међутим, потписао неповредивост ентитетских граница, као услов за Додикову подршку.

Неки ветерани и неки млађи функционери СДС-а помињу и трећу опцију: да се РС стави на јачу страну у бошњачко-хрватском конфликту и тако „двоструку мањину”, како Хрвати у БиХ себе називају, гурне у други план. Била би то нека врста српско-муслиманског „историјског споразума” (СДС–МБО–СДА), из предратне 1991. из кога се Алија Изетбеговић, као и из Лисабонског, напрасно повукао. Међутим, предратно рушење СФРЈ, надгласавање Срба у свим институцијама БиХ, изигравање свих споразума, те стигматизација Српске као „геноцидне творевине”, потрошили су капитал српско-бошњачког поверења на дуги рок.

Са овогодишњим изборима хрватски фаворит Човић поново је ушао у Председништво БиХ и победничка ХДЗ ће представљати Хрвате у Парламентарној скупштини и Савету министара БиХ, а хрватски лидер није заборавио дуг према Додику, односно старој/новој власти у РС. Али, системска грешка, која омогућује да се Хрватима понови период 2010–2014. и даље остаје, а Бошњаци нису спремни да се отклоне уставне основе мајоризације у Федерацији. Зато дугорочан интерес Хрвата остаје Херцег-Босна, као и Срба – Република Српска, односно тројна конфедерација БиХ.

Већ „ливањско питање” за референдум из 1992, отварање фронта у средњој Босни, потпис на Лисабонском споразуму, као и актуелни неспоразуми у ФБиХ указују на то да би Хрвати у БиХ боље прошли да су мање слушали налоге из Загреба, Берлина и Вашингтона, а да су више радили по својој херцеговачкој памети. У тој накнадној памети о симетрији српско-хрватских интереса у БиХ можда се крије основа новог стратешког партнерства.

Да ли се тако може назвати и дил које су прваци Савеза за промене ономад потписали са Изетбеговићем и мањим савезницима СДА, да би изборни пораз по сваку цену претворили у постизборну победу? Рачун укључује и пренос два министарства (образовање и пољопривреда) са РС на БиХ, раскњижавање војне имовине са ентитета на централну власт итд. Спремност СДС, ПДП и других да, за учешће у власти у Сарајеву, учине оно што није успео Педи Ешдаун неће проћи у Републици Српској. A за ЕУ представља ризик да се БиХ у наредне четири године не нађе у блокади у каквој је Федерација БиХ била у прошле четири.

Професор универзитета