Хирург, али краљевски

Професор др Зоран Кривокапић је дуго играо кошарку, иако је заправо врхунски хирург, начелник одељења за колоректалну хирургију Прве хируршке клинике Клиничког центра Србије.

– Кошарка је за мене нешто фантастично, спорт који волим, али свестан сам да је кошаркашки век играча краћи, ограничен, а ја нисам био врхунски спортиста да би ме људи запамтили јер сам играо у српској и другој лиги. Нисам се кошарци посветио као моји другови Зека, Кића, Праја, Мока, који јесу нешто старији од мене, али су били професионалци. Ја сам играо, студирао и радио. Почео сам у Звечану, где сам рођен и где сам живео. Када сам дошао у Београд на студије прешао сам у „Медицинар“, потом сам дуго играо за „Железничар“ и ИМТ, а онда као капитен завршио каријеру 1995. у „Беопетролу”, исте године када је клуб ушао у прву лигу. Али нисам стао, после сам још десетак година играо у „Поштару“ до баш маторих дана – подсећа доктор.

– Сви ме питају како сам постизао све и уклапао обавезе? Мислим да је тајна у доброј организацији, а и љубави према спорту. Ставим ујутру торбу у кола и када завршим посао око пет идем директно на тренинг, а не кући.

И онда такав човек који свуда стиже, између осталог оперише пред стотином врхунских стручњака из своје бранше, на питање чиме се посебно поноси без размишљања узвраћа – својом породицом. И многочланом фамилијом коју има у Звечану, истичући да је био и остао у души Звечанац.

Пуна кућа лекара

– То је окружење које ме чини задовољним у послу, послу који подразумева велико одрицање. Нешто као лука у којој се осећам сигурно и безбедно, из које могу да стигнем на крај света – сажима осећај за себи драге особе. – Јер ако си хирург, осуђен си да стално будеш на клиници, ако хоћеш да будеш још и професор и научник, то је додатна обавеза. Кад одлучиш да представљаш своју земљу у иностранству, мораш да припремиш рад. А ја сам ове године уз све то држао предавања и оперисао у 16 земаља света.

Наравно, ко би лекара могао боље да разуме од лекара, помишљамо с обзиром на то да је његова супруга Драгана, љубав из гимназијских дана, такође лекар, физијатар, син Бранислав, тренутно на специјализацији у Ортопедској болници на Бањици, снаја Ана лекар у дому здравља („Драго ми је да су обоје амбициозни!”хвали јуниоре). Иако је деда, четворогодишњем Вуку и двадесетомесечној Ивони, судећи по изгледу, није стигао да приметно остари и оседи („Вероватно сам виталност наследио од оца! Али мени операције, посао и силна путовања не дозвољавају да остарим”, узвраћа на наше запажање).

Као вуковац са свим петицама, Зоран Кривокапић је после средње школе могао да бира факултет, али није постао електроинжењер као отац Војислав, данас крепки осамдесетседмогодишњак, с којим коментарише све утакмице и важне догађаје, наглашава поносни син. Ујак, машински инжењер, напротив, посаветовао га је да размисли о медицини. И јесте... Можда је то добар увод у причу или можда боље речено роман у пет томова о послу којим се бави, хирургији, операцијама које на иностраним клиникама зову „лајв-срџери“, а заправо су директно праћење захвата у сали посредством камера за двеста–триста људи у суседној просторији.

– То себи омогуће само искусни стручњаци, сигурни у оно што раде, јер посматрачи, такође мајстори свог посла, могу да питају шта год желе, може да буде и непријатно као у телевизијској емисији кад се сучеле мишљења. Тако сам радио последњи пут у Софији, а пре тога у Нишу, Београду, Риги, Темишвару, у Тел Авиву где сам оперисао шест карцинома уз директан пренос. Тада, у Израелу, гледало ме је 150 колега, а модератор је био најбољи хирург на свету Бил Хилд, који је измислио методу коју сам применио. Можете мислити шта ме је он питао, али „преживео сам” – смешка се др Кривокапић.

Сви су се питали, сећа се наш саговорник, како је тај светски стручњак из Енглеске одабрао баш њега др Кривокапића из Србије да оперише.

– Везује нас дугододишње искрено пријатељство, заједнички наступи и операције у Лондону и Београду. Бил је 11 пута био мој драги гост овде и свуда ме ословљавао са Криви. Можете мислити како је звучало другима када ми се обрати и пита: „Криви, а не Зоране Кривокапићу, вот ар ју дуинг ин дис тиатр...?“

Углавном, он је заслужан што сам од 1998. године „краљевски хирург”, што се симболично постаје уписивањем у књигу стару три века. Заправо сам члан Краљевског колеџа хирурга Велике Британије, што је пошло за руком малом броју странаца, иако смо у то време због санкција, а касније и бомбардовања, били „на лошем гласу“ као земља, нашта се ти изузетни стручњаци нису обазирали. Имам право да гласам, да будем изабран када се састајемо једном годишње, али много ми је важније да сам са њихова четири слова ФРЦС имао отворена многа врата, јер упућени знају да су Енглези озбиљни у том послу.

Одбио добру понуду

Клиника „Сент Маркс” му је 1997. понудила да остане код њих, али је он журио у Београд да примени научено. По повратку са усавршавања у Лондону увео је педесетак нових дијагностичких и хируршких техника. Када су 2002. Британци видели докле је стигао, све им је било јасно. Његова упорност дала је врхунске резултате.

Тренутак одлуке да се бави баш колоректалном хирургијом значио је да се поздравља са кардиохирургијом коју је првобитно изабрао. У међувремену је открио да је колоректална хирургија мање истражена, а онда се као млад и куражан лекар са несрећним Ђорђем Мартиновићем, тешко повређеним пивском флашом у Гњилану, нашао у Лондону као пратња. Тако је ушао у чувену клинику „Сент Маркс”, а др Питеру Холију, светском имену за операцију повреда аналног отвора, био асистент при операцији. Упознао је тако и др Џона Николса и Била Хилда. Потом се отиснуо у свет – Њујорк, Токио, Москва, Пекинг, био је гостујући професор у Калифорнији и Румунији, предавач по позиву на педесетак универзитета.

Енглеске колеге га нису заборавиле, напротив, има позив да на клиници „Сент Маркс” одржи предавање, а били су и гости на недавно одржаном Деветом међународном симпозијуму колопроктолога у Београду.

Иако није седа глава, а и не ослања се на штап (рођен 1955), професор Кривокапић је од пре две године академик САНУ. Неки ће рећи: још једна титула у низу, не рачунајући да је и секретар Светског удружења хирурга колопроктолога, као и професор на универзитетима света...

Кад ти код куће признају да вредиш то је нешто, јер многи су се уверили да је лакше добити признање у иностранству него код нас – скромно прихвата титулу која свакако значи углед.

Јесте да звучи као фраза да успешно мири многобројне обавезе, путовања и „три операције дневно већ 25 година“, како сам каже, ипак, питамо др Кривокапића како то конкретно изгледа. Гледамо у његовом кабинету на Првој хируршкој клиници мноштво књига. Несумњиво да ту ради и пише у тишини, уз дискретну музику, у пријатној атмосфери, окружен сликама, дипломама и под конац поређаним урамљеним кошаркашким сликама. Чини се одлично место да се одагна стрес који, сумња ли ико, прати сваког хирурга.

Путујем четвртком, петком када завршим обавезе на клиници и још ме чекају Немачка (додајемо: отпутовао одмах после разговора за „Магазин” и ових дана је тамо!) и Португалија. Биће то укупно 18 земаља за ову 2014. А да је посао стресан – јесте, али борим се, јер није лако сваког дана бити у арени где се ради о животу и смрти. Једна операција у просеку траје око три сата, са екипом коју имам буде то сат и по, јер имам сјајне сараднике који припреме све, а када ја урадим онај најтежи део они заврше. Много сам поносан на то, јер се каже да се дело човека процењује по томе што је оставио иза себе. Мислим да ће, кад ја одем, колоректална хирургија остати значајан део медицине – сигуран је искусни хирург.

– Међутим, пацијенти не трпе, и даље у Клиничком центру имам највише операција. Трећину од 4.300, колико их годишње буде у Србији, изведемо ми овде на Првој хируршкој. Колико ми је битна атмосфера код куће, важно ми је да ме у послу прати изузетан тим од сестара до лекара, који ми омогућава да безбедно радим, да не страхујем да им оставим пацијента. Ту су и млади људи који ми помажу да припремим предавања, направимо филмотеку, добре слајдове. Тако за краће време постижем оно што наумим – појашњава др Кривокапић. Каже да није строг професор зато што је, због нашег система, положај младих лекара лош, да ионако одлазе из земље па им не треба додатно отежавати ситуацију. Али у уџбеницима из којих уче колоректални хирурзи Европе и Америке налазе се поглавља и искуства проф. др Кривокапића.

Кад после разговора са врхунским стручњаком останете бистре главе и нимало уморни од бујице података коју чујете, онда сте по свој прилици разговарали са неким зналцем који уме јасно и једноставно да говори. Таман колико треба.

----------------------------------------------------

Разумети пацијента...

Деведесетих година прошлог века, као млад хирург, др Кривокапић је научио у Британији од др Била Хилда да примењује радикални поступак код карцинома завршног дела дебелог црева, што је јако унапредило петогодишње преживљавање са 50 на 80 процената. Рецидив, поновна појава тумора се са двадесет и нешто одсто смањио се на три.

– Др Хилд је увео у праксу и популарисао вансеријску операцију која је знатно повећала преживљавање и смањила локални рецидив кога се ми прилично плашимо. Квалитет живота пацијента је знатно побољшан јер успевамо да направимо те такозване ниске анастомозе и да сачувамо мишиће ануса не изводећи стому. То је моја специјалност, уосталом, зато нас и зову по читавом свету јер знају они добро шта ми радимо – истиче доктор.

Има др Кривокапић и посебан однос према пацијентима.

– Мислим да је то утицај Енглеза, јер су ме они научили да причам са пацијентом, што се у Србији слабо примењује. Са човеком треба разговарати, да му се каже шта може да очекује добро, а и оно лоше, мора му бити посвећено време. Ја сваког болесника гледам као најближег свог, а сестре и лекари на оделењу су јако посвећени и имају добар контакт са нашим болесницима. Ако му приђете људски и објасните о чему се ради онда не буде проблема. Да имамо више простора могли бисмо да радимо и више и помажемо – уверен је хирург.

...и помоћи му да преживи

– Неколико пута смо радили истраживање о преживљавању пацијената оболелих од ниских карцинома на дебелом цреву. На нашим почецима нисмо користили преоперативно зрачење а у великој мери ни хемиотерапију, као што је то данас случај. Студија на 940 болесника са операцијом карцинома завршног дела дебелог црева до 2002. петогодишње преживљавање је било 68 процената, а рецидив 7,5 одсто. У последњој деценији смо увели зрачење и хемиотерапију, па су резултати знатно бољи и и рецидив је око 2,5 одсто, а преживљавање оболелих веће од 70 одсто, што је веома респектибилан резултат. Иначе, ако нема рецидива, пацијент је после пет година за нас излечен, а пратимо га укупно десет година – подсећа професор.

...што је награда за лекара

– Гостовао сам у телевизијској емисији када се јавио један Београђанин и рекао да само жели да ме поздрави јер сам га пре више од 20 година оперисао и данас је жив и здрав. Нема веће награде за мене од сазнања да је неко захваљујући мени жив – задовољан је др Кривокапић.

Најновија истраживања наћи ће се у докторатима и магистеријумима млађих колега које наш саговорник као искусни стручњак прати, али врло је важно што се, каже, струка позабавила раним откривањем карцинома дебелог црева уз помоћ скрининга који се спроводи у 25 домова здравља. Реч је о прегледу столице на невидљиво крварење, лекари кажу окултно, људи старијих од 50 година. Ако има крви одмах се ради колоноскопија.

– Ја сам био иницијатор, од прошле године тај скрининг се спроводи пуном паром, открили смо на стотине карцинома у најранијој фази, а то значи излечење. Наставимо ли тако, за десет година имаћемо туморе откривене у стадијуму када је излечење стопроцентно– упозорава хирург.

----------------------------------------------------

Неиспуњена жеља

– На Првој хируршкој клиници данас се ради као и у свету, али већ две деценије имам идеју да направимо независни центар за колоректалну хирургију који би се само тиме бавио. Али комерцијалан центар, дакле који би се сам финансирао без помоћи државе, још и плаћао порез тој држави, а зарађивао девизе од пацијената из иностранства.. То је оствариво, сметња су ми раније били неки љубоморни људи и моје неискуство, сада би нам само требало обезбедити простор – пресеца конкретно као скалпелом читаву причу др Кривокапић.

----------------------------------------------------

Сусрет са нобеловцем

Нобеловац Тим Хант, биохемичар и молекуларни биолог, недавно је боравио у Београду и домаћин му је био проф.др Кривокапић. Гост је признао је да је био врло скептичан долазећи у наш главни град, објашњава доктор.

– Посетио је неке наше институте, био пријатно изненађен оним што је видео, постао је гостујући професор Београдског универзитета и када се вратио кући послао ми је писмо, захвалио је на гостопримству и пожелео да опет дође код нас – каже наш саговорник.