Тегобан живот „у једнини”

Свако пето домаћинство у Србији чини само један члан, рапортирају статистичари и додају: више од пола милиона људи у нашој земљи, од којих половина старијих од 65 година, и то махом жена, живи самачким животом. То, наравно, не значи и да су сви они усамљени. Напротив, многи воде активан друштвени живот, имају дивне пријатеље и комшије са којима се свакодневно виђају, брижне чланове породице који их редовно посећују…

Неки се чак могу похвалити квалитетнијим међуљудским односима од оних које остварују њихова деца и унуци.

Па ипак, све је више усамљених, не сопственим избором одвојених од својих најближих и најмилијих те свега онога што су некада радили и што би желели опет раде, али не могу због здравствених, економских и неких других околности у којима су се нашли.

Драстично се повећава и број младих који се осећају усамљено чак и ако не припадају статистичкој групи „самачких домаћинстава”. Зашто?

– Због опште промене у друштвених односима. Породице више не броје неколико десетина чланова.Људи неупоредиво више путују, селе се из града у града, државе у државу, стичу нове пријатеље, имају по неколико бракова... Све чешће подређују живот каријери, па им не остаје времена за развој и неговање односа. Отуда епидемија усамљених, мада изузетно успешних младих људи – каже за „Магазин” др Александар Димитријевић, психотерапеут, доцент на Филозофском факултету у Београду и члан Београдског психоаналитичког друштва.

Усамљеност може да погоди, и погађа, особе из свих категорија, додаје наш саговорник, али се оне с њом носе на другачије начине и она на њих оставља другачије последице. Највећи проблем је кад су деца запостављена, пошто то омета читав њихов даљи развој, али и усамљени или изоловани одрасли, мушкарци и жене, услед усамљености пате и чак развијају соматске или менталне поремећаје.

– Све је више истраживања која показују да усамљеност, то јест одсуство социјалне подршке, може да доведе не само до пада квалитета живота, радне ефикасности и успеха у послу, већ и до прераног старења, повишене стопе оболевања и смртности, те до споријег и некомплетног опоравка – примећује др Димитријевић, који је као уредник едиције „Имаго” у „Клију” недавно објавио књигу „Усамљеност” америчких аутора Џона Касиопа и Вилијама Патрика. Она, поред осталог, објашњава зашто су самци група са највишом стопом смртности и како то хронични осећај усамљености (не онај повремени, пролазни, који свакога понекад снађе) угрожава духовно и телесно здравље људи.

Последице друштвене изолованости, пишу аутори, упоредиве су са последицама високог крвног притиска, гојазности, пушења и мањка физичке активности, а често су и њихови (не)посредни изазивачи. Осећај друштвене повезаности, дубоко уткан у човекову структуру, у оно што јесмо, помаже регулисању наше физиолошке и емотивне равнотеже, повољно утиче на неуронске и хормонске сигнале, док његов изостанак подрива ту равнотежу и способност да јасно размишљамо. Усамљеност утиче на настанак депресије, срчаних обољења, напредовање Алцхајмерове болести, а једна од новијих студија показала је и да може да ослаби општу одбрамбену способност тела, тако што мења ДНК запис у ћелијама човековог имуног система.

„Као што дијабетес ремети нашу способност да сами регулишемо ниво шећера у крви, тако усамљеност може пореметити нашу способност саморегулације у спољашњем, друштвеном окружењу…. па се усамљени појединци свакодневно, свуда, понашају на начине који само оснажују њихову усамљеност”, пишу Касиопо и Патрик.

И славни пате од самоће

Људи су створени да живе у заједници. Повезаност са другима, не само физичка већ и емотивна, омогућили су им да опстану, развијају се, стварају велике цивилизације, културу и уметност, загосподаре планетом на којој су настали и крену да освајају свемир… Додуше, и самоћа, али као изабрано стање, а не наметнуто, може имати предности. О томе у књизи „Самоћа” пише психијатар Ентони Стор. У самоћи настају значајна дела, важне одлуке, окрепљујућа игра, пресудни увиди... Само неки људи, међутим, имају капацитет да издрже самоћу, а он се развија у поузданим и предвидљивим раним односима с родитељима, објашњава наш саговорник.

Еволуција је удесила нам везе са другима доносе осећај задовољства,   безбедности, па и среће, пишу аутори „Усамљености”. А наука је доказала да су та осећања повезаности и припадности укорењена у најдубљим деловима нашег мозга, онима на које се не може свесно утицати, а који утичу на све остале процесе у организму. Отуда је и њихов изостанак толико погубан.

Губитак породице, пријатеља, брачног партнера, па и промена друштвеног окружења јачају негативне емоције изолованости и одбачености, које у почетку наводе људе – у жељи да их превазиђу – да оставе на друге добар утисак, да стичу нова пријатељства и буду спремнији да праштају туђе грешке. Али ако је жеља за повезивањем осујећена дуже време, они се све више повлаче, затварају, губе самопоуздање, али и поверење у друге, окрећу се калоричној храни, телевизији, алкохолу, цигаретама, претераном сексу… што још више нарушава њихово здравље и удаљава од основне жеље за блискошћу.

Могу ли развијени друштвени односи (са пријатељима, колегама, истомишљеницима) успешно да надоместе недостатак одговарајућих партнерских и породичних односа, како се човек не би осећао усамљеним? Може ли, другим речима, квантитет да замени квалитет?

– Рекао бих да све више људи верује да могу. Осим тога, нема никакве гаранције да се неко и усред партнерских и породичних односа не осећа усамљено – каже др Димитријевић. Та врста очајничке усамљености унутар брака коришћена је много пута као мотив у уметности, од „Мадам Бовари” до „Породице Сопрано”…

Чак ни слава и милиони обожаватеља не могу да буду заштита од субјективног осећања усамљености, што показују тужне судбине Мерилин Монро, Џуди Гарланд, Џенис Џоплин, принцезе Дајане, Марлона Бранда…

Потреба за другима, односно степен рањивости на прекид друштвене везе (који се наслеђују од родитеља) и очекивања од других код неких људи су довољно ниски да могу без много стреса поднети удаљавање од пријатеља и породице, али има и супротних примера, кад гени и окружење тако обликују појединца да му је потребна свакодневна друштвена блискост да би био добро.

Како превазићи осећај усамљености и страх од самоће?

Када сте гладни – једете. Кад вас заболи стопало, уклоните трн. Када сте усамљени, потражите друштво друге особе, наводе Касиопо и Патрик.

– Вероватно ће свака особа којој се догоди да изгуби партнера, породицу, посао или пријатељско окружење да се осети одбачено и непотребно. Та је осећања ипак могуће превазићи. Човек мора да учи, усавршава се, развија... Па, онда и да среће нове партнере и налази нове послове. Живот је борба и то не зависи од нашег узраста. Важно је да се од осећаја усамљености не бежи, да се с њим суочимо. То је тешко, пошто су бројни начини којима савремени људи покушавају да себе обману да нису усамљени, као што су, рецимо, различити облици зависности. Али, ако снаге за то има, у том суочењу морао би да се појави и путоказ. Колики је пут пред неком особом и колико трновит, то све зависи од индивидуалног случаја – каже др Димитријевић.

Неки се од усамљености бране одласком код психолога и психотерапеута, на медитацију или у теретану, други прихватањем вере и редовним одласком у цркву, укључивањем у разне хуманитарне друштвене активности или бригом о кућним љубимцима (не каже узалуд стара изрека да „помажући другима, помажете себи”)… Младима је, кажу стручњаци, лакше да се носе са усамљеношћу јер она (још) није оставила траг „истрошености” на њиховом организму. Старији људи, показала су истраживања, схватили су да имају мање времена на траћење, па се више не узбуђују око свих оних ствари које су их некада узнемиравале и концентришу се на аспекте живота који доносе највеће задовољство – а то су управо друштвене везе. Тако, заправо, постају срећнији. Остају, дакле, они средњих година, који брину о каријери, финансијама, деци, родитељима… и, наравно, о томе каква их будућност чека.

Кад стари живе сами

А какву будућност су дочекали највремешнији житељи Србије? Готово половину укупне популације наше земље, према подацима Републичког завода за статистику, а на основу последњег пописа становништва, чине ониизнад 65. Међу њима петина живе потпуно сами (278.121 особа), чешће у градским срединама, где је и иначе већа концентрација становника. У сеоским срединама 122.398 старих опстаје у самоћи. Већина њих су жене, којих је и иначе више у укупној популацији старијих.

– Живот старијих житеља сеоских средина није једнообразан.Ситуација је повољнија код оних чије је здравље очуваније, финансијска ситуација стабилнија, а породични односи чвршћи (кад их млађи сродници који живе у граду или у другим сеоским срединама често посећују и помажу им). У бољој су ситуацији старији који живе у равничарским сеоским срединама или онима ближим градовима. Стање је драматично лошије код старијих, а нарочито жена, који живе сами у забаченим брдско-планинским селима југа и југоистока, па и запада Србије – каже за „Магазин”Нада Сатарић, председница Удружења грађана „Снага пријатељства – Амити”.

Те особе живе изоловано, муче их усамљеност и немаштина. У њиховим селима махом су остала старачка домаћинства и мали је укупан број становника, што је поред осталог резултирало затварањем здравствених станица и амбуланти због економичности организовања тих услуга, и њиховим премештањему суседна.

– Неки немају паре да плате превоз или немају коме да плате да их одвезе, а неки и физички не могу да оду јер су тешко покретни. Путеви у тим селима се не одржавају редовно, па су често куће неприступачне. У селима су затворене и поште, уколико их је и било, и продавнице, аутобус долази једном дневно, а у поједина села само једном или два пута недељно. Они старији који још могу нешто да раде, мада не да ору или копају у башти, чувају овце или козе, гаје кокошке и убирају дивље плодове сезонског воћа. Њихова имања су запуштена јер не могу да их обрађују, зарасла су у коров, а то ствара додатне проблеме јер им често ненадани гости буду дивље животиње из околних шума – прича Нада Сатарић.

Из разговора са старијима, додаје, сазнају да их деца не посећују или то чине једном, двапут годишње, а као оправдање наводе да су незапослени, немају паре да плате превоз, а немају више шта са села да понесу јер стари нису у стању да нешто произведу. Како кажу, долазили су док је било сира, кајмака, свиња... А сада дођу да посеку шуму, како би обезбедили дрва за зиму за себе или како би их продали, па да нешто пара од тога узму. Највећи страхови старијих који живе потпуно сами јесу да не умру „без свеће”.

Тамо где у селима постоје домаћинства са млађим члановима или старијим који су виталнији, постоји сачувана комшијска солидарност, па се они немоћни углавном ослањају на комшије да им донесу нешто од хране, помогну у набавци намирница, плаћању рачуна, ситним поправкама око куће, чишћењу снега током зимских месеци... У неким општинама организације Црвеног крста организују повремене волонтерске акције одласка у села, понегде са представницима Дома здравља, када пођу и лекари како би измерили притисак или прегледали болесне. Тек у малом броју сеоских средина постоје организовани сервиси помоћи (геронтодомаћице) од стране локалних самоуправа, односно државе.

„Амити” се труди да кроз пројекте обезбеди средства од донатора како би помагао најугроженијим старијима који живе у самачким домаћинствима у руралним срединама најсиромашнијих општина у Србији. Одлазе у села, окупљају старије, охрабрују их да се боре да остваре права из социјалне и здравствене заштите која им по закону припадају.

– Већина старијих жена са којима смо причали не зна која права имају. Често, изузев физичког насиља, не препознају друге облике, попут експлоатације, коју над њима неретко врше управо они који су им најближи, као и различитих видова психолошког, односно емотивног насиља – прича председница удружења „Амити”. Те жене углавном, тамо где имају сроднике, не располажу својим пензијама, већ то чине сродници у њихово име. На оставинским расправама након смрти супружника одричу се свог дела наследства у корист млађих сродника, па неретко после тога буду потпуно занемарене и запостављене. Често се одричу наследства својих родитеља у корист браће, што их, такође, ставља у подређени положај и у ситуацију зависности.

Најтеже је помоћи у ситуацијама кад се субјективни осећај усамљености удружи са болешћу и објективним положајем друштвене изопштености, сиромаштва, небриге...

А таквих је случајева, нажалост, у Србији све више.

-------------------------------------------------------

Пећински и „фејсбук” људи

Интернет, фејсбук, мобилни телефони и остале „паметне справице”, које људима 21. века толико олакшавају комуникацију са другима и привидно отклањају осећање усамљености, ипак не могу да надоместе значај непосредног контакта. „Иако смо радикално изменили своје окружење, наша физиологија је остала иста као пре. Ма колико да је богато и технолошки вешто постало наше друштво, испод површине ми смо иста она осетљива бића која су се пре шездесет хиљада година стискала једно уз друго у страху од грмљавине – пишу Џон Касиопо и Вилијам Патрик у књизи „Усамљеност”.

-------------------------------------------------------

Самачка насеља

Према званичним резултатима последњег пописа становништва (2011), од укупно 2.487.886 домаћинстава у Србији, чак 555.467 или 22,3 одсто, сачињено је од свега једног члана. У претходном попису (2002) тај је проценат био нештомањи, 20 одсто. Самачка домаћинства су, истовремено, друга најзаступљенија у укупној популацији, одмах иза оних двочланих (којих је 638.091 или 25,6 одсто), а испред трочланих (19,2 одсто). Посматран према регионима, удео самачких домаћинстава у укупном броју највећи је у Београду, где их има 149.000, односно 24,6 одсто од укупног броја. У скоро 200 насеља у Србији више од половине домаћинстава је самачко. Свако друго једночлано домаћинство у Србији је старачко, за разлику од развијених земаља, у којима у самачким домаћинствима већином живе млади.