Tegoban život „u jednini”

Svako peto domaćinstvo u Srbiji čini samo jedan član, raportiraju statističari i dodaju: više od pola miliona ljudi u našoj zemlji, od kojih polovina starijih od 65 godina, i to mahom žena, živi samačkim životom. To, naravno, ne znači i da su svi oni usamljeni. Naprotiv, mnogi vode aktivan društveni život, imaju divne prijatelje i komšije sa kojima se svakodnevno viđaju, brižne članove porodice koji ih redovno posećuju…

Neki se čak mogu pohvaliti kvalitetnijim međuljudskim odnosima od onih koje ostvaruju njihova deca i unuci.

Pa ipak, sve je više usamljenih, ne sopstvenim izborom odvojenih od svojih najbližih i najmilijih te svega onoga što su nekada radili i što bi želeli opet rade, ali ne mogu zbog zdravstvenih, ekonomskih i nekih drugih okolnosti u kojima su se našli.

Drastično se povećava i broj mladih koji se osećaju usamljeno čak i ako ne pripadaju statističkoj grupi „samačkih domaćinstava”. Zašto?

– Zbog opšte promene u društvenih odnosima. Porodice više ne broje nekoliko desetina članova.Ljudi neuporedivo više putuju, sele se iz grada u grada, države u državu, stiču nove prijatelje, imaju po nekoliko brakova... Sve češće podređuju život karijeri, pa im ne ostaje vremena za razvoj i negovanje odnosa. Otuda epidemija usamljenih, mada izuzetno uspešnih mladih ljudi – kaže za „Magazin” dr Aleksandar Dimitrijević, psihoterapeut, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Usamljenost može da pogodi, i pogađa, osobe iz svih kategorija, dodaje naš sagovornik, ali se one s njom nose na drugačije načine i ona na njih ostavlja drugačije posledice. Najveći problem je kad su deca zapostavljena, pošto to ometa čitav njihov dalji razvoj, ali i usamljeni ili izolovani odrasli, muškarci i žene, usled usamljenosti pate i čak razvijaju somatske ili mentalne poremećaje.

– Sve je više istraživanja koja pokazuju da usamljenost, to jest odsustvo socijalne podrške, može da dovede ne samo do pada kvaliteta života, radne efikasnosti i uspeha u poslu, već i do preranog starenja, povišene stope obolevanja i smrtnosti, te do sporijeg i nekompletnog oporavka – primećuje dr Dimitrijević, koji je kao urednik edicije „Imago” u „Kliju” nedavno objavio knjigu „Usamljenost” američkih autora Džona Kasiopa i Vilijama Patrika. Ona, pored ostalog, objašnjava zašto su samci grupa sa najvišom stopom smrtnosti i kako to hronični osećaj usamljenosti (ne onaj povremeni, prolazni, koji svakoga ponekad snađe) ugrožava duhovno i telesno zdravlje ljudi.

Posledice društvene izolovanosti, pišu autori, uporedive su sa posledicama visokog krvnog pritiska, gojaznosti, pušenja i manjka fizičke aktivnosti, a često su i njihovi (ne)posredni izazivači. Osećaj društvene povezanosti, duboko utkan u čovekovu strukturu, u ono što jesmo, pomaže regulisanju naše fiziološke i emotivne ravnoteže, povoljno utiče na neuronske i hormonske signale, dok njegov izostanak podriva tu ravnotežu i sposobnost da jasno razmišljamo. Usamljenost utiče na nastanak depresije, srčanih oboljenja, napredovanje Alchajmerove bolesti, a jedna od novijih studija pokazala je i da može da oslabi opštu odbrambenu sposobnost tela, tako što menja DNK zapis u ćelijama čovekovog imunog sistema.

„Kao što dijabetes remeti našu sposobnost da sami regulišemo nivo šećera u krvi, tako usamljenost može poremetiti našu sposobnost samoregulacije u spoljašnjem, društvenom okruženju…. pa se usamljeni pojedinci svakodnevno, svuda, ponašaju na načine koji samo osnažuju njihovu usamljenost”, pišu Kasiopo i Patrik.

I slavni pate od samoće

Ljudi su stvoreni da žive u zajednici. Povezanost sa drugima, ne samo fizička već i emotivna, omogućili su im da opstanu, razvijaju se, stvaraju velike civilizacije, kulturu i umetnost, zagospodare planetom na kojoj su nastali i krenu da osvajaju svemir… Doduše, i samoća, ali kao izabrano stanje, a ne nametnuto, može imati prednosti. O tome u knjizi „Samoća” piše psihijatar Entoni Stor. U samoći nastaju značajna dela, važne odluke, okrepljujuća igra, presudni uvidi... Samo neki ljudi, međutim, imaju kapacitet da izdrže samoću, a on se razvija u pouzdanim i predvidljivim ranim odnosima s roditeljima, objašnjava naš sagovornik.

Evolucija je udesila nam veze sa drugima donose osećaj zadovoljstva,   bezbednosti, pa i sreće, pišu autori „Usamljenosti”. A nauka je dokazala da su ta osećanja povezanosti i pripadnosti ukorenjena u najdubljim delovima našeg mozga, onima na koje se ne može svesno uticati, a koji utiču na sve ostale procese u organizmu. Otuda je i njihov izostanak toliko poguban.

Gubitak porodice, prijatelja, bračnog partnera, pa i promena društvenog okruženja jačaju negativne emocije izolovanosti i odbačenosti, koje u početku navode ljude – u želji da ih prevaziđu – da ostave na druge dobar utisak, da stiču nova prijateljstva i budu spremniji da praštaju tuđe greške. Ali ako je želja za povezivanjem osujećena duže vreme, oni se sve više povlače, zatvaraju, gube samopouzdanje, ali i poverenje u druge, okreću se kaloričnoj hrani, televiziji, alkoholu, cigaretama, preteranom seksu… što još više narušava njihovo zdravlje i udaljava od osnovne želje za bliskošću.

Mogu li razvijeni društveni odnosi (sa prijateljima, kolegama, istomišljenicima) uspešno da nadomeste nedostatak odgovarajućih partnerskih i porodičnih odnosa, kako se čovek ne bi osećao usamljenim? Može li, drugim rečima, kvantitet da zameni kvalitet?

– Rekao bih da sve više ljudi veruje da mogu. Osim toga, nema nikakve garancije da se neko i usred partnerskih i porodičnih odnosa ne oseća usamljeno – kaže dr Dimitrijević. Ta vrsta očajničke usamljenosti unutar braka korišćena je mnogo puta kao motiv u umetnosti, od „Madam Bovari” do „Porodice Soprano”…

Čak ni slava i milioni obožavatelja ne mogu da budu zaštita od subjektivnog osećanja usamljenosti, što pokazuju tužne sudbine Merilin Monro, Džudi Garland, Dženis Džoplin, princeze Dajane, Marlona Branda…

Potreba za drugima, odnosno stepen ranjivosti na prekid društvene veze (koji se nasleđuju od roditelja) i očekivanja od drugih kod nekih ljudi su dovoljno niski da mogu bez mnogo stresa podneti udaljavanje od prijatelja i porodice, ali ima i suprotnih primera, kad geni i okruženje tako oblikuju pojedinca da mu je potrebna svakodnevna društvena bliskost da bi bio dobro.

Kako prevazići osećaj usamljenosti i strah od samoće?

Kada ste gladni – jedete. Kad vas zaboli stopalo, uklonite trn. Kada ste usamljeni, potražite društvo druge osobe, navode Kasiopo i Patrik.

– Verovatno će svaka osoba kojoj se dogodi da izgubi partnera, porodicu, posao ili prijateljsko okruženje da se oseti odbačeno i nepotrebno. Ta je osećanja ipak moguće prevazići. Čovek mora da uči, usavršava se, razvija... Pa, onda i da sreće nove partnere i nalazi nove poslove. Život je borba i to ne zavisi od našeg uzrasta. Važno je da se od osećaja usamljenosti ne beži, da se s njim suočimo. To je teško, pošto su brojni načini kojima savremeni ljudi pokušavaju da sebe obmanu da nisu usamljeni, kao što su, recimo, različiti oblici zavisnosti. Ali, ako snage za to ima, u tom suočenju morao bi da se pojavi i putokaz. Koliki je put pred nekom osobom i koliko trnovit, to sve zavisi od individualnog slučaja – kaže dr Dimitrijević.

Neki se od usamljenosti brane odlaskom kod psihologa i psihoterapeuta, na meditaciju ili u teretanu, drugi prihvatanjem vere i redovnim odlaskom u crkvu, uključivanjem u razne humanitarne društvene aktivnosti ili brigom o kućnim ljubimcima (ne kaže uzalud stara izreka da „pomažući drugima, pomažete sebi”)… Mladima je, kažu stručnjaci, lakše da se nose sa usamljenošću jer ona (još) nije ostavila trag „istrošenosti” na njihovom organizmu. Stariji ljudi, pokazala su istraživanja, shvatili su da imaju manje vremena na traćenje, pa se više ne uzbuđuju oko svih onih stvari koje su ih nekada uznemiravale i koncentrišu se na aspekte života koji donose najveće zadovoljstvo – a to su upravo društvene veze. Tako, zapravo, postaju srećniji. Ostaju, dakle, oni srednjih godina, koji brinu o karijeri, finansijama, deci, roditeljima… i, naravno, o tome kakva ih budućnost čeka.

Kad stari žive sami

A kakvu budućnost su dočekali najvremešniji žitelji Srbije? Gotovo polovinu ukupne populacije naše zemlje, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, a na osnovu poslednjeg popisa stanovništva, čine oniiznad 65. Među njima petina žive potpuno sami (278.121 osoba), češće u gradskim sredinama, gde je i inače veća koncentracija stanovnika. U seoskim sredinama 122.398 starih opstaje u samoći. Većina njih su žene, kojih je i inače više u ukupnoj populaciji starijih.

– Život starijih žitelja seoskih sredina nije jednoobrazan.Situacija je povoljnija kod onih čije je zdravlje očuvanije, finansijska situacija stabilnija, a porodični odnosi čvršći (kad ih mlađi srodnici koji žive u gradu ili u drugim seoskim sredinama često posećuju i pomažu im). U boljoj su situaciji stariji koji žive u ravničarskim seoskim sredinama ili onima bližim gradovima. Stanje je dramatično lošije kod starijih, a naročito žena, koji žive sami u zabačenim brdsko-planinskim selima juga i jugoistoka, pa i zapada Srbije – kaže za „Magazin”Nada Satarić, predsednica Udruženja građana „Snaga prijateljstva – Amiti”.

Te osobe žive izolovano, muče ih usamljenost i nemaština. U njihovim selima mahom su ostala staračka domaćinstva i mali je ukupan broj stanovnika, što je pored ostalog rezultiralo zatvaranjem zdravstvenih stanica i ambulanti zbog ekonomičnosti organizovanja tih usluga, i njihovim premeštanjemu susedna.

– Neki nemaju pare da plate prevoz ili nemaju kome da plate da ih odveze, a neki i fizički ne mogu da odu jer su teško pokretni. Putevi u tim selima se ne održavaju redovno, pa su često kuće nepristupačne. U selima su zatvorene i pošte, ukoliko ih je i bilo, i prodavnice, autobus dolazi jednom dnevno, a u pojedina sela samo jednom ili dva puta nedeljno. Oni stariji koji još mogu nešto da rade, mada ne da oru ili kopaju u bašti, čuvaju ovce ili koze, gaje kokoške i ubiraju divlje plodove sezonskog voća. Njihova imanja su zapuštena jer ne mogu da ih obrađuju, zarasla su u korov, a to stvara dodatne probleme jer im često nenadani gosti budu divlje životinje iz okolnih šuma – priča Nada Satarić.

Iz razgovora sa starijima, dodaje, saznaju da ih deca ne posećuju ili to čine jednom, dvaput godišnje, a kao opravdanje navode da su nezaposleni, nemaju pare da plate prevoz, a nemaju više šta sa sela da ponesu jer stari nisu u stanju da nešto proizvedu. Kako kažu, dolazili su dok je bilo sira, kajmaka, svinja... A sada dođu da poseku šumu, kako bi obezbedili drva za zimu za sebe ili kako bi ih prodali, pa da nešto para od toga uzmu. Najveći strahovi starijih koji žive potpuno sami jesu da ne umru „bez sveće”.

Tamo gde u selima postoje domaćinstva sa mlađim članovima ili starijim koji su vitalniji, postoji sačuvana komšijska solidarnost, pa se oni nemoćni uglavnom oslanjaju na komšije da im donesu nešto od hrane, pomognu u nabavci namirnica, plaćanju računa, sitnim popravkama oko kuće, čišćenju snega tokom zimskih meseci... U nekim opštinama organizacije Crvenog krsta organizuju povremene volonterske akcije odlaska u sela, ponegde sa predstavnicima Doma zdravlja, kada pođu i lekari kako bi izmerili pritisak ili pregledali bolesne. Tek u malom broju seoskih sredina postoje organizovani servisi pomoći (gerontodomaćice) od strane lokalnih samouprava, odnosno države.

„Amiti” se trudi da kroz projekte obezbedi sredstva od donatora kako bi pomagao najugroženijim starijima koji žive u samačkim domaćinstvima u ruralnim sredinama najsiromašnijih opština u Srbiji. Odlaze u sela, okupljaju starije, ohrabruju ih da se bore da ostvare prava iz socijalne i zdravstvene zaštite koja im po zakonu pripadaju.

– Većina starijih žena sa kojima smo pričali ne zna koja prava imaju. Često, izuzev fizičkog nasilja, ne prepoznaju druge oblike, poput eksploatacije, koju nad njima neretko vrše upravo oni koji su im najbliži, kao i različitih vidova psihološkog, odnosno emotivnog nasilja – priča predsednica udruženja „Amiti”. Te žene uglavnom, tamo gde imaju srodnike, ne raspolažu svojim penzijama, već to čine srodnici u njihovo ime. Na ostavinskim raspravama nakon smrti supružnika odriču se svog dela nasledstva u korist mlađih srodnika, pa neretko posle toga budu potpuno zanemarene i zapostavljene. Često se odriču nasledstva svojih roditelja u korist braće, što ih, takođe, stavlja u podređeni položaj i u situaciju zavisnosti.

Najteže je pomoći u situacijama kad se subjektivni osećaj usamljenosti udruži sa bolešću i objektivnim položajem društvene izopštenosti, siromaštva, nebrige...

A takvih je slučajeva, nažalost, u Srbiji sve više.

-------------------------------------------------------

Pećinski i „fejsbuk” ljudi

Internet, fejsbuk, mobilni telefoni i ostale „pametne spravice”, koje ljudima 21. veka toliko olakšavaju komunikaciju sa drugima i prividno otklanjaju osećanje usamljenosti, ipak ne mogu da nadomeste značaj neposrednog kontakta. „Iako smo radikalno izmenili svoje okruženje, naša fiziologija je ostala ista kao pre. Ma koliko da je bogato i tehnološki vešto postalo naše društvo, ispod površine mi smo ista ona osetljiva bića koja su se pre šezdeset hiljada godina stiskala jedno uz drugo u strahu od grmljavine – pišu Džon Kasiopo i Vilijam Patrik u knjizi „Usamljenost”.

-------------------------------------------------------

Samačka naselja

Prema zvaničnim rezultatima poslednjeg popisa stanovništva (2011), od ukupno 2.487.886 domaćinstava u Srbiji, čak 555.467 ili 22,3 odsto, sačinjeno je od svega jednog člana. U prethodnom popisu (2002) taj je procenat bio neštomanji, 20 odsto. Samačka domaćinstva su, istovremeno, druga najzastupljenija u ukupnoj populaciji, odmah iza onih dvočlanih (kojih je 638.091 ili 25,6 odsto), a ispred tročlanih (19,2 odsto). Posmatran prema regionima, udeo samačkih domaćinstava u ukupnom broju najveći je u Beogradu, gde ih ima 149.000, odnosno 24,6 odsto od ukupnog broja. U skoro 200 naselja u Srbiji više od polovine domaćinstava je samačko. Svako drugo jednočlano domaćinstvo u Srbiji je staračko, za razliku od razvijenih zemalja, u kojima u samačkim domaćinstvima većinom žive mladi.