Отмени дух Јована Ћирилова

У једној својој песми, Јован описује шетњу с Крлежом обалом Циришког језера. На Крлежино питање колико му је година, Јован одговара: „О, заиста много, тридесет осам.” „Довољно времена за неколико катедрала”, каже стари писац. Песма завршава песимистично: без катедрала на видику, каже глас песника, јер Јован је био и песник, што му неће признати као што му, за живота, нису признавали штошта. Бити свестран, бити хомо универсалис, у поднебљу фах-идиота, није лака ствар. Својим урођеним господственим шармом и нехајном отменошћу духа, Јован се носио с том чињеницом, не придајући јој значаја.

Јован је волео речи. Рјечољубац, тако га је назвао његов пријатељ и колега, знаменити загребачки позоришни критичар, Далибор Форетић. И то је један од многих Јованових парадокса: показивао је Београду невербални или плесни театар, позориште призора, уметност перформанса, а бавио се речима, више него било чиме другим. Био је егзистенцијалиста и сартровац, а знао је да без декаденције нема уметности. Био је жизњерадосни антрополошки песимиста. Био је баштиник просветитељских идеја који нема сумњу да је Достојевски у праву. Био је заштитник и обожаватељ лепоте, свестан да је и естетика ружног једнако вредна. Држао се навика и манира, а био је авантуриста духа и тела. Био је модернистички традиционалиста и традиционални модерниста, жудео је за новим, увек загледан у старо.

Био је елиотовски интелектуалац. У свом славном и кључном есеју, „Традиција и индивидуални таленат”, Елиот каже да се традиција не наслеђује, него стиче. И то је била једна од Јованових мисија: средини несклоној памћењу, а наклоњеној свакој искључивости, супротстављао је њену сопствену крхку традицију увек је доводећи у близину савремености. Разумевао је да се не може неговати култура без односа спрам њене прошлости, односа који има бити стваралачки, не апологетски. Ширину знања племенио је дубином увида.

Није подносио само једну ствар: лењост духа. Медиокритете је у свој свет припуштао само колико је нужно, окретао се онима од којих је могао учити, вечито младеначки нагнут над зденцем сазнања. Није разумевао нетрпељивост: свестан човекових слабости и ограничења, иако агностик, праштао је, понекад и сувише. Реч „освета” није била део његовог личног речника. Баш као што је умео да буде ироничан и самоироничан, није умео да буде злобан. Оријенталну чулност одевао је у рухо окциденталног интелекта, Истоку није супротстављао Запад, нити обрнуто, толеранцију је подразумевао, демократски дух био му је прирођен.

Није губио време: био је увек за корак испред свог доба, знајући да за то неће бити награђен. Злобу епохе и поднебља побеђивао је једноставно – чинио је другима и за друге оно што они нису њему и за њега. Тамо где су други остајали загледани у пупак сопственог ситног интереса, он је подизао поглед у правцу недогледне будућности, с пуном вером у опште добро. Није се гребао о своје време, давао му је тон и карактер.

С Јовановим одласком, завршила се једна епоха хуманистичке интелигенције, пристојности, чулне и интелектуалне радозналости. За Јованом Ћириловим остаје неколико катедрала духа и неизмерно наслеђе.

----------------------------------

Сахрана у четвртак

Поводом смрти Јована Ћирилова биће одржане две комеморације.

Централна градска комеморација одржаће се сутра у 11.30 у Скупштини града (Драгослава Јовановића 2).

Други комеморативни скуп заказан је за  четвртак 20. новембар у 12 сати на Сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Јован Ћирилов ће бити сахрањен истог дана у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Полазак из капеле је у 14.30.