Склад и равнотежа

Галерија ликовне уметности поклон збирка „Рајка Мамузића” у Новом Саду, поред редовне поставке, своју програмску концепцију обогаћује и увидима у стваралачке прегледе значајних савременика који својим радом афирмишу одређени идејни концепт заснован на јасном и препознатљивом ауторском ставу. Развијајући тај контекст живе и отворене излагачке праксе представљен је и рад новосадског ликовног уметника Слободана Кнежевића Абија (1948). „Графике, цртежи и још понешто”, наслов је ове поставке која у временском луку од четири деценије (1973–2014) обухвата радове од студентских дана до нових остварења потврђујући на тај начин стваралачки континуитет и поентирајући логику њихових поетских промена. Мада је формиран на класичним постулатима београдске графичке школе, Кнежевић је временом освојио стваралачки простор за истраживање у пољу материје и материјала. Тако су његови дугогодишњи експерименти са ручно рађеним папиром допринели једном флексибилнијем схватању графике, потврђујући у пракси и на делу да је реч о активном медију на рецентној сцени. Још 1980. године, у једном интервјуу Кнежевић је изјавио: „Не желим да идем утабаном стазом коју је неко трасирао и поставио својим радом, нити сматрам обавезним да следим оно што сам започео. Не због недостатка поверења у ово што радим. Може бити да ће мој уметнички рад наићи на неку другу оријентацију и доспети до других решења. То ће време показати.” Изречено илуструје ауторову тезу засновану на самоуверености и вери у стваралачки поступак у којем он, елиминацијом небитних елемената, трага за складом и равнотежом, ове одлике Кнежевићевог рада, у каталогу изложбе, елаборира ликовни критичар Сава Степанов.

Сама структура ове поставке својим сегментираним временским и проблемским токовима прати процесуалност промена у овом кохерентном стваралачком систему. Тако се из доњег нивоа изложбеног простора, са раним радовима у којима је наговештен минималистички концепт, поставка наставља на горњем нивоу овог здања афирмишући фрагменте визуелних целина зрелог стваралачког потенцијала. Цртеж и цртачко ткиво су заједнички именитељи и основно средство којим Кнежевић кодира садржинску и ликовну структуру свог дела. Његова модификација може се пратити од говорљивих цртачких записа из студентских дана, преко вибрантних репетиција војничких записа, до цртачких и графичких творевина посвећених простору собе, столици, вратима, да би се временом сасвим ослободио фактографских података конкретних облика и сву своју пажњу усмерио ка софистицираној геометријској апстракцији. Свакако, Кнежевић у свом раду надилази пуристички хладан концепт минимализма и кроз трепераву површину која ствара илузију текстуралности чини да графички отисак, цртеж или слика на папиру дишу. У биоенергетском потенцијалу континуираног истраживања елементарног ткива матрице, интегрисане у основни концепт рада, он је развио систем игре и „слободе вечних свежих почетака” релативизујући формалистичке традиције геометријске апстракције или примену егзактних математичких система и модела. Очито, у софистицираним ликовним геометризованим структурама назире се ауторова тежња ка достизању добро темперованог и хармоничног склада идејних и процесуалних токова. Уритмованим линијским структурама живих геометријских токова остварена је суптилна динамика композиција у којима варирају пасажи сензибилизованих или конструисаних линијских токова.

Овај избор из опуса Слободана Кнежевића пружа добар увид у старе, али и његове нове графичке или цртачке структуре које својим системом уклапања вишеделне композиције сугеришу идеју о амбијентализацији нивелишући висок степен интелектуалног и аутентичног исказа.