Сан о конструктивној опозицији

Како опозиција треба да се постави према властима? Да их критикује по сваку цену или да се сврстава уз владајућу гарнитуру? Наши саговорници кажу да мора бити конструктивна, уједињена и неострашћена. Уместо тога, она је практично доведена до ивице опстанка, подељена и скоро немоћна.

Владимир Гоати, председник Транспарентности Србија, каже да се опозиција налази у особеним приликама, у асиметричној позицији, јер владајућа група има више од 200 места у парламенту.

„То је диспропорционални однос који није виђен од 1990. године, када је СПС имао толико посланика, а сада их има владајућа коалиција. На пример, у Великој Британији је вестминстерско „правило” да се влада са 40–50 одсто посланика и да опозиција прави владу у сенци. Код нас би, са бројем наших опозиционих посланика, то било скоро комично.”

Гоати каже да уједињење опозиције изгледа илузорно, јер неки мисле да могу бити само шефови странака и наводи смену на челу СПС-а, која се догодила када је њен председник отишао у затвор.

„Опозиција очигледно није успела да понуди алтернативну платформу, иако је на изборима учествовала половина грађана, док су остали или били апстиненти или су имали грешку на листићу. Таквих са грешком је било око 3,5 одсто (природно је два одсто) и може се сматрати да су то гласови протеста. ДС јесте био опозициони али грађани ту нису видели ништа значајно различито.”

Он поставља питање да ли у губитничким партијама постоји искра наде да би нешто урадили, односно мобилисали ову другу половину грађана.

„Пре тога би требало ојачати неке од губитничких партија и понудити грађанима неку алтернативу, на пример за европску Србију. Власт се суочава с тешким искушењем да задржи већину, грађани су празних џепова, међутим, опозиција не представља опасност за власт.”

Опозиција не треба да буде само против власти, већ треба да поправља систем. У Великој Британији лабуристи и конзервативци заједно праве законе с трећом странком по величини – Новом либералном партијом. И код нас опозиција покушава да буде конструктивна колико је то могуће, али док није у равнотежи с властима то је тешко.”

„Имамо наслеђено схватање о деловању опозиције из времена Слободана Милошевића”, каже социолог Владимир Вулетић.

„Такво схватање мора да се редефинише. Опозицији би требало да се одреди деловање у односу на тренутну политику. Политика ЛДП-а, када је економија у питању, није далеко од онога што предлаже власт. Али, има других странака које могу да буду алтернатива. Има и оних који нападају Вучића, а причају исто или горе. То није опозициона политика. С друге стране, опозиција не предлаже алтернативну економску политику, јер је не би признали светски центри моћи.”

Вулетић каже да је код нас искривљена слика и о власти и о опозицији.

„Овде и власт и опозиција воде исту политику а свађају се око ситница. Нема опозиционе партије која би рекла да је ово што предлаже ММФ лоше за Србију и да највећи проблем није јавни сектор. Или да постави питање да ли нас таква политика води у земље трећег света с јефтином радном снагом и зашто нема више инвестиција.”

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да опозиција иде у две крајности: или екстремно критикује власт или јој се додворава, покушавајући да се убаци у њене редове.

„Потребна је конструктивна критика опозиције и подршка за оно што је добро. Демонизовање странака и политичара не привлачи људе. Садашња опозиција фокусирала се на премијера пре неколико година и то је било доста лично, и вероватно зато ДС и СРС нису добро прошли. Друга замка је да опозиција уопште не критикује јер неће да се замера. Оба приступа су лоша. Само критика није довољна, а не треба да буде на острашћена.”

Радун каже да када неко критикује смањење плата и пензија мора да понуди друга решења.

„СНС нема озбиљну опозицију која би реално и конструктивно критиковала. Сетимо се да је СНС, док је био у опозицији, говорио да је Тадићев правац добар али да би они то урадили боље и брже. На тај начин су придобили доста умерених гласача. ДСС се у своје златно време трудио да буде конструктивна опозиција и то их је квалификовало да Коштуница дође на место Милошевића. Коштуница и Тадић су били умерена опозиција, и зато се догодило да, иако ДС није добро прошао на изборима, Тадић добије председничко место. Тадић није улазио у конфронтацију с Коштуницом, али је Николић због радикализма изгубио на изборима за председника Републике. Они који су долазили на власт нису ударали на власт, већ су придобијали присталице власти.”