Четири тркача за Кремљ

Име Михаила Касјанова неће се налазити на бирачким листићима за предстојеће председничке изборе у Русији. У суботу је Централна изборна комисија донела решење по којем бивши премијер није испунио све законом предвиђене услове. Од неопходна два милиона потписа, које је сакупио за кандидатуру, како се испоставило, више од 13 процената било је – неважеће. Пошто према изборним правилима „сумњивих” може да буде тек пет одсто, испада да су Касјановљеви агитатори негде дебело оманули. После свега, тешко је веровати да ће и Врховни суд Руске Федерације, у жалбеном року од још десет дана, донети одлуку која би у том смислу нешто променила.

Ни претходни покушај да „Миша пет посто”, како су миљеника бившег руског председника Бориса Јељцина звали сви они који су са њим пословали, обезбеди пролаз у председничко такмичење није уродио плодом. Наиме, његова партија Народ за демократију и правду (НДС) није код надлежних служби обезбедила регистрацију. Тадашња рачуница експремијера била је једноставна: уколико би НДС ушао у парламент (на изборима одржаним 2. децембра) он не би морао да сакупља већ поменута два милиона потписа за председничке изборе. Кандидовала би га странка. Али, све је било узалуд. НДС је остао ван институција политичког живота, тако да ће његови чланови Думу моћи да посете само – туристички.

Тако се број имена на гласачким листићима за избор новог шефа државе свео на четири – Дмитрија Медведева, као фаворита најјаче парламентарне странке Јединствена Русија, Генадија Зјуганова, лидера руских комуниста (КПРФ), Владимира Жириновског, челника либерал-демократа (ЛДПР), и Андреја Богданова, који наступа као самостални кандидат и који је успео да сакупи два милиона потписа. Наиме, Демократска партија Русије (ДПР), коју Богданов предводи, спада у, такозване, патуљасте странке и такође је ванпарламентарна. За утеху може да му послужи то што ће се његово име на листићима, захваљујући азбучном реду, наћи на првом месту, док ће се главни фаворит Дмитриј Медведев сместити на зачељу.

Руски председнички избори, заказани за 2. март, биће помало неуобичајени. Прво, на њима иступа мање кандидата него на било којим претходним. Друго, Дмитриј Медведев, актуелни вицепремијер, већ сада има наклоност преко 80 одсто суграђана, и тешко је веровати да ће му до марта популарност опадати. Уосталом, он има најјачи адут у руци, а то је поверење садашњег шефа државе Владимира Путина.

Испада, дакле, да је учешће Зјуганова, Жириновског и Богданова у изборној трци више ствар декорације и алиби за одлуку која је, практично, већ донета. Ипак, такво гледање било би превише поједностављено. Зјуганов и Жириновски су стари борци. Они су се већ такмичили са Путином, када је 2000. први пут иступио пред бираче као председнички кандидат, па зашто не би и са Медведевом. Треба, додуше, подсетити да су Зјуганов и Жириновски на прошлим изборима (2004) избегли председнички маратон пославши у битку Николаја Харитонова и Олега Маљушкина. Али тада је Путина било немогуће победити – освојио је 71,2 одсто гласова.

Медведев би, по свему, требало да буде у истој позицији као Путин 2004. Али он иза себе нема окончан рат у Чеченији, раскид са олигарсима, опоравак економије, јачање армије, повратак Русије на међународну сцену… другим речима, све успехе највеће државе на свету који се везују управо за личност садашњег председника. Ма колико га поштовали као умереног политичара, вредног радника и човека великог потенцијала, на њега се и даље гледа, искључиво, као на настављача Путиновог дела.

Зјуганов и Жириновски ту траже простор за себе. Јер они нису обични апаратчици, они су прави лидери, са харизмом. Уосталом, изостајање из овогодишње председничке трке и огледања са „новајлијом” Медведевом многи им не би опростили, а поготово не њихови следбеници. У ствари, понавља се прича из децембарских избора за Думу – свако избегавање окршаја значи поен мање у свеукупној политичкој бици. А у суочавању са овако јаким противницима (Јединствена Русија, плус Медведев) сваки добијени поен вреди барем двоструко.

У целој причи најинтересантнији је Андреј Богданов. Никоме није јасно како је он за тако кратко време успео да сакупи два милиона потписа. Наиме, ДПР који он предводи, на децембарским изборима за Думу није успео да освоји ни сто хиљада гласова. По многима, његову улогу као представника, такозваног, демократског блока у земљи одредио је, у ствари, Кремљ. Очекивани маргиналан резултат на председничким изборима требало би да покаже да је и комплетан демократски блок у Русији, на неки начин, на маргини политичких збивања.

Можда у овој рачуници и има истине. Јер Богданову, уосталом као и Касјанову, ни до сада познаваоци руских прилика нису давали неке шансе. Рејтинг ове двојице у народу далеко је испод један одсто.