Мајлс Дејвис је био несебичан учитељ

Када сам први пут био у Београду, седамдесетих, управо сам завршио снимање албума. Дошли смо из Париза, али не и наша опрема. И морали смо да позајмљујемо бас, саксофон... И била је то потпуна катастрофа. При том нам је авион каснио, па је каснио и концерт, који је преношен уживо. Ја сам журио у концертну дворану како бих се одмах запутио право на сцену, а пресрела ме је ТВ репортерка, која ми је „набила” микрофон у лице са питањем: „Господине Хенкок, зашто толико касните?” Каснио сам, а она ме је задржавала (смех)... Збуњен, нисам био у стању да кажем ништа осим: „Склањај ми се с пута”, истрчавши на сцену. Упркос том „смешном” почетку, на крају је све испало добро– присећа се пред сутрашњи концерт у Центру „Сава”џез великан Херби Хенкок првог гостовања у Београду.

„Чудо од детета” је већ са 11 година делио сцену са Чикашком филхармонијом, а у раним двадесетим свирао је са Мајлсом Дејвисом и Вејном Шортером. Са деби албумом „Takin’ Off” из 1962. забележио је прве успехе, а творац је једне од најпознатијих нумера свих времена – „Cantaloupe Island”. Хенкок, чија дискографија има готово 50 албума, овенчан је са 14 Гремија и Оскаром, професор је на Харварду и Лосанђелеском универзитету, и заслужан је што се 30. априласлави Међународни дан џеза.

Недавно сте објавили мемоаре, назвавши их по једном од ваших албума „Могућности”. Зашто баш та реч симболише ваш живот?

Зато што мој живот сведочи о томе да различити избори које сам направио и различите околности које су ме снашле су омогућили да се из тога изроде плодоносни резултати. А Квинси Џонс ми је предложио да напишем књигу. Знао је да имам толико прича да испричам и да би људима мој живот био интересантан. А и ја сам схватио да је време за тако нешто.

Да ли је прекретница у вашој каријери био почетак сарадње са Мајлсом Дејвисом?

Апсолутно, и то не само због Мајлсове виртуозне изведбе, већ и због тога што је он био сјајан и несебичан учитељ и ментор.

Сматрају вас мајстором иновације у музици. Међу првима сте у џез унели елементе фанка, афричког наслеђа и електричне клавијатуре. Да ли себе видите као пионира хипхопа и електронске музике?

Да, јер јесам пионир у тој области. Када сам почињао, готово да није било музичара који се усуђивао да користи електричне инструменте. Уосталом, и ти инструменти су били, у то време, нови, па што их не пробати...

Какосте се „отиснули” у будизам?

Будизам сам пригрлио да бих своје извођење учинио бољим, али нисам ни могао да претпоставим да ћу тако отворити врата дубоким и истинским променама уживоту. Да ће то довести до дубљег разумевања самог живота и односа према свету и окружењу. И то је све утицало на јасноћу моје визије и све оне муке, кроз које сам пролазио, данас другачије доживљавам захваљујући будизму.

Подржавали сте прву председничку кампању Барака Обаме, као и његов реизбор. Да ли су ваша очекивања испуњена?

И више него испуњена. Није лако бити председник САД. Током његовог председниковања толико ствари се десило са стране, које су биле истински изазови, и тешко је било савладати их. Морао је да начини неке веома тешке изборе. Али, верујем у њега, као што верујем да је њему стало до људи. Свих, не само Американаца. Он је први наш председник који се родио као грађанин света. Јер, он је одрастао, не само у САД, већ и Индонезији.

После 55 година у музици и без намере да станете, је л’вам смета када се многи са сетом сећају златних дана џеза?

То се прича већ годинама. Џез је двадесетих био популарна музика. Оне су прошле одавно, али џез је још популаран. Најважније је да је отворен и да дозвољава музичарима да се изразе и створе импровизовану музику у тренутку. И док год се џез користи у другим музичким жанровима, настављаће да се развија!

Јелена Копривица

-----------------------------------------

Сјајно свира за џабе

Једно од значајнијих имена у каријери Хенкока јесте и кантауторка Џони Мичел:

– Једном ми је поклонила сат, на чијој је позадини угравирала текст: „Сјајно је свирао за џабе”. И заиста, на почетку каријере Џони и ја смо доста свирали заједно „без цвоњка”...