Ућуткивање Мухарема Баздуља

Требало је само две недеља да расправа о лику и делу адвоката Срђе Поповића прерасте у салву увреда и дисквалификација Мухарема Баздуља, јавни линч аутора који је текстом у „Времену” покренуо дебату.

Баздуљева проницљива анализа садржи, између осталог, уверљиву аргументацију у прилог тезе да је Поповић много волео Србе, која овде није неприхватљива само националистима. Али, бројни прљави напади из Друге Србије последица су баш те чињенице – да је Баздуљ понудио моћне аргументе који многим антинационалистима звуче сасвим прихватљиво.

Он је Другој Србији поставио огледало. У њему се јасно види да је она 2012. године по први пут добила прилику да одлучи ко ће владати Србијом – и одабрала Српску напредну странку. Убрзо се распала и, речено северноатлантским жаргоном, балканизовала.

Данас се састоји од четири главна дела. У првом су они који се поносе што су, како пише Баздуљ, били „бели листићи” и успешно срушили „омраженог Бориса Тадића и његове ’жуте’”, као и да „три године касније, ’жутих’ више нема (скоро ни на мапи)”.

Други део чине ангажовани интелектуалци који упорно одбијају да се суоче с последицама успеха кампање „белих листића”, у коју су се пожртвовано укључили, првенствено с чињеницом да су, подсећа Баздуљ, де факто одговорни за све што се данас дешава у Србији.

У трећем су нови „чекачи аутобуса”, актери који су, као на пример Чедомир Јовановић и Предраг Сарапа, сачекали да виде која европска „линија” ће добити подршку Запада. Коначно, у четвртом делу су ауторитети, међу којима су Соња Лихт и Борка Павићевић, који су закључили да „жути” нису били само мање зло већ и једина политичка снага која може да спроведе европеизацију.

Да је Другој Србији огледало поставио неки Србин, оно не би имало уверљивост и снагу коју му даје чињеница да га „придржава” један угледни Бошњак, који овде (још) није сатанизован и кога није лако представити као наводно прикривеног ударника на „геноцидном пројекту велике Србије”.

Овај вуду је прошле недеље покушала да изведе Биљана Србљановић.

Да би Баздуља некако претворила у срболику моралну наказу и човека који заслужује мешавину подсмеха и презира Друге Србије, она текст „Морално неписмени” почиње помињући моје име и импутирајући да смо истомишљеници. Изговор је мој коментар „Како је Друга Србија постала прва”, објављен у „Политици” поводом (не)полемике Баздуља и Виктора Иванчића.

Првенствено због дугачког текста о Латинки Перовић, „мајци Друге Србије”, објављеног у „Нину”, у другосрпским медијима сам оклеветан не само као спој опасног „лудака” и „фашисте”, већ и као неко ко је, у замену за имагинарних 5.000 евра, наводно потписао туђи, „полицијски текст”.

Канонада лажи је дала очекивани резултат. Многи не само да с гађењем одбијају да читају оно што пишем, већ су сумњичави према сваком медију који објави мој текст. Зато Баздуљ треба некако да постане мој „брат рођени”, како неистинито спинује Весна Пешић.

Биљани Србљановић сам послужио и као алиби да Баздуља огади на један још перфиднији и јако ружан начин. Наиме, у њеним очима, ја сам „конвертит”, неко ко је од сарадника утицајних западних медија, новинара коме је радо давала интервјуе и изјаве, постао „иследник Друге Србије”, како гласи једна од флоскула из арсенала клевета које служе да заглуше критичке гласове.

Она ја ово искористила као изговор да инсинуира да смо Баздуљ и ја „два злонамерна идеолошка истомишљеника (од којих је бар један конвертит)”. Тиме је својој главној публици у „грађанском” Београду и бошњачком Сарајеву подметнула уверљиву расистичку конструкцију која треба да обезбеди да многи више никада не чују ништа од онога што Баздуљ има да каже.

Наиме, Мухарем је муслиманско име – и читаоци су, скоро без изузетка, препознали кога им Биљана Србљановић сугерише као „првог” у подмуклом „бар један конвертит”. Она их је навела да закључе да је Баздуљ нови – нетранспарентан и самим тим много опаснији – „Немања”, што је крштено име Емира Кустурице, једне од најомраженијих личности и у Другој Србији и у бошњачким деловима Босне и Херцеговине.

Нажалост, део Друге Србије се није одрекао шовинистичке логике на којој се темељи клевета да је само „потурица гори од Турчина”. Конвертитство, какво Мухарему Баздуљу импутира Биљана Србљановић, призива другосрпску утвару Емира Кустурице, веровање да само умни „посрбица” може бити гори од „геноцидног”, православљем „контаминираног” Србина.