Сусрет с пљачкашима

Насилни пљачкашки препад – у енглеском колоквијалу магинг – уобичајена је појава на улицама свих градова у свету, а не само у Београду. О једном од њих – о препаду двојице млађих малолетника на Рашу Попова, овдашњи медији извештавали су неколико дана. Зато би сада пажњу требало задржати на самом феномену.

О пљачкашком препаду – мањем, подмуклом и насилном атаку на некога с намером отимања новцa или неке друге вредне ствари – постоји више предрасуда. Најраширенија је она која се тиче страха. Предрасуда је да само жртва осећа страх: пљачкаш се не боји ништа мање него жртва. Ризик да ли ће пљачкаш пре конфронтације савладати властити страх најкритичнија је тачка ове сложене операције. Претњу да ће употребити силу пљачкаш користи у намери застрашивања и изазивања покорности жртве, а не ради терора.

Друга предрасуда се односи на технику избора праве жртве. Респодент у истраживању Роберта Лејеунеа (1975), чије налазе користим, сведочи: „Увек тражим некога ко се уплаши кад погледам у њега. Људи испуштају вибрације. Ти осетиш кад неко изгледа уплашено.” Особа која испушта „вибрације”, која даје тајне знаке да неће пружити отпор, а уз то је „пуна кʼо брод” права је жртва. Београдска „деца улице”, млађи малолетници који су напали Рашу Попова, жртве налазе међу старим особама и особама с посебним потребама.

Пре конфронтације пљачкаш дуже прати изабрану жртву, без журбе и са места где није уочљив. А кад почне конфронтација, поред тога што брине о држању под контролом властитог страха, пљачкаш се труди да влада целокупном ситуацијом, посебно водећи рачуна да изазове страх у жртви.

Промена значења ситуације за жртву, потпомогнута претњом или применом силе, шокантно делује на саму жртву. Чим жртва покаже знаке дезоријентације, а постоји читава лепеза таквих знакова, и како сведочи други респодент у поменутом истраживању: „Не можете ни наслутити колико је тада лако обавити посао.”

Сусрет са пљачкашем, који није савладао технику препада, може бити кобан. Млад, невешт и уплашен пљачкаш може изненада да промени намену силе: уместо да је користи за застрашивање и изазивање покорности жртве он је може преусмерити на терор. Успех пљачкашког препада код „деце улице” је релативно мали и увек је на ивици терора. Поред тога, успех препада лимитира њихова инхерентна рањивост будући да су физички слабији, незрели, и да не поседују веће знање, да су оскудни у вештинама, њихови неуспели препади завршавају тужно и трагично. Деца теже контролишу жртву и у сталном су страху од „аларма”. Након неуспелог покушаја, жртва и они које је она алармирала, солидарно прибегавају употреби силе: децу туку, премлаћују, понижавају и киње преко сваке мере.

Искусни пљачкаши препаде обављају с лакоћом, рутински, а у оним случајевима када није дошло до негативних последица, јер је контрола насиљем била перфектно изведена, они напросто уживају. Након низа успеха, препад сам по себи за њих постаје угодна забава. Ипак, треба бити опрезан: сваки препад, изводили га одрасли или деца, може бити страшнији него што на први поглед изгледа.

Самоконтрола, способност да се осети тренутак, да се препознају јаке и слабе стране жртве, а посебно константно чврсто држање – све су то драматуршке радње у функцији застрашивања, надзирања, контроле, кажњавања и усмеравања жртве. Најспособнији пљачкаши, виртуози пљачкашког препада добијају титулу уметници препада или пљачкашки цареви.

Све ово о чему говорим Раша Попов је морао, бар на неки начин, проживети у свом сусрету с пљачкашима.

Професор универзитета, социолог