Susret s pljačkašima

Nasilni pljačkaški prepad – u engleskom kolokvijalu maging – uobičajena je pojava na ulicama svih gradova u svetu, a ne samo u Beogradu. O jednom od njih – o prepadu dvojice mlađih maloletnika na Rašu Popova, ovdašnji mediji izveštavali su nekoliko dana. Zato bi sada pažnju trebalo zadržati na samom fenomenu.

O pljačkaškom prepadu – manjem, podmuklom i nasilnom ataku na nekoga s namerom otimanja novca ili neke druge vredne stvari – postoji više predrasuda. Najraširenija je ona koja se tiče straha. Predrasuda je da samo žrtva oseća strah: pljačkaš se ne boji ništa manje nego žrtva. Rizik da li će pljačkaš pre konfrontacije savladati vlastiti strah najkritičnija je tačka ove složene operacije. Pretnju da će upotrebiti silu pljačkaš koristi u nameri zastrašivanja i izazivanja pokornosti žrtve, a ne radi terora.

Druga predrasuda se odnosi na tehniku izbora prave žrtve. Respodent u istraživanju Roberta Lejeunea (1975), čije nalaze koristim, svedoči: „Uvek tražim nekoga ko se uplaši kad pogledam u njega. Ljudi ispuštaju vibracije. Ti osetiš kad neko izgleda uplašeno.” Osoba koja ispušta „vibracije”, koja daje tajne znake da neće pružiti otpor, a uz to je „puna kʼo brod” prava je žrtva. Beogradska „deca ulice”, mlađi maloletnici koji su napali Rašu Popova, žrtve nalaze među starim osobama i osobama s posebnim potrebama.

Pre konfrontacije pljačkaš duže prati izabranu žrtvu, bez žurbe i sa mesta gde nije uočljiv. A kad počne konfrontacija, pored toga što brine o držanju pod kontrolom vlastitog straha, pljačkaš se trudi da vlada celokupnom situacijom, posebno vodeći računa da izazove strah u žrtvi.

Promena značenja situacije za žrtvu, potpomognuta pretnjom ili primenom sile, šokantno deluje na samu žrtvu. Čim žrtva pokaže znake dezorijentacije, a postoji čitava lepeza takvih znakova, i kako svedoči drugi respodent u pomenutom istraživanju: „Ne možete ni naslutiti koliko je tada lako obaviti posao.”

Susret sa pljačkašem, koji nije savladao tehniku prepada, može biti koban. Mlad, nevešt i uplašen pljačkaš može iznenada da promeni namenu sile: umesto da je koristi za zastrašivanje i izazivanje pokornosti žrtve on je može preusmeriti na teror. Uspeh pljačkaškog prepada kod „dece ulice” je relativno mali i uvek je na ivici terora. Pored toga, uspeh prepada limitira njihova inherentna ranjivost budući da su fizički slabiji, nezreli, i da ne poseduju veće znanje, da su oskudni u veštinama, njihovi neuspeli prepadi završavaju tužno i tragično. Deca teže kontrolišu žrtvu i u stalnom su strahu od „alarma”. Nakon neuspelog pokušaja, žrtva i oni koje je ona alarmirala, solidarno pribegavaju upotrebi sile: decu tuku, premlaćuju, ponižavaju i kinje preko svake mere.

Iskusni pljačkaši prepade obavljaju s lakoćom, rutinski, a u onim slučajevima kada nije došlo do negativnih posledica, jer je kontrola nasiljem bila perfektno izvedena, oni naprosto uživaju. Nakon niza uspeha, prepad sam po sebi za njih postaje ugodna zabava. Ipak, treba biti oprezan: svaki prepad, izvodili ga odrasli ili deca, može biti strašniji nego što na prvi pogled izgleda.

Samokontrola, sposobnost da se oseti trenutak, da se prepoznaju jake i slabe strane žrtve, a posebno konstantno čvrsto držanje – sve su to dramaturške radnje u funkciji zastrašivanja, nadziranja, kontrole, kažnjavanja i usmeravanja žrtve. Najsposobniji pljačkaši, virtuozi pljačkaškog prepada dobijaju titulu umetnici prepada ili pljačkaški carevi.

Sve ovo o čemu govorim Raša Popov je morao, bar na neki način, proživeti u svom susretu s pljačkašima.

Profesor univerziteta, sociolog