И уметници су понижени, зар не?

Живимо време велике депресије, као што се живело и тридесетих година прошлог века у Америци, када су се одржавали маратонски плесови у мање-више свакој држави у Америци, као вид ријалити шоуа. Учесници су плесали преко 2.000 сати без сна, имали су 10 минута одмора на сваких сат и 50 минута, и то све за рецимо награду од 1.500 долара... То су мотиви због којих је драматург Милица Константиновић написала своју верзију приче комада „И коње убијају, зар не?”, који је настао према истоименом литерарном предлошку романа Хораса Мекоја, а затим и чувеног филма Сиднија Полака из 1969. године.

Занимљиви пројекат „И коње убијају, зар не?” младе ауторске екипе, коју чине и редитељ Борис Тодоровић и кореограф Милош Софреновић, победник је конкурса за младе позоришне ствараоце који је заживео у земунском „Мадленијануму”, где ће ово дело премијерно бити изведено у петак, 28. новембра на малој сцени. Композитор је Јања Лончар, сценограф Милица Станковић, а Александар Ковачевић костимограф. У глумачкој екипи су: Андрија Даничић, Виолета Голдман, Стеван Пиале, Лидија Цветић, Милош Милић, Искра Брајовић, Радомир Николић, Саша Јоксимовић и Драгица Ристановић.

Свој литерарни првенац „И коње убијају, зар не?” Хорас Мекоје написао је 1935. године и добио изузетно позитивне оцене критике. Његова популарност проширила се светом захваљујући подршци француске интелектуалне елите који су ово дело доживели као својеврсни пробој америчког егзистенцијалистичког романа у Европи.

Прича романа „И коње убијају, зар не?” дешава се у време велике економске кризе у једном калифорнијском градићу где је организовано такмичење у маратонском плесу. Исти наслов и литерарни предложак пре десет година послужио је и Харису Пашовићу да направи представу „Побуна у Народном позоришту”, која је премијерно изведена у Сарајеву.

– Подударност са том темом видела сам у много аспеката живота код нас. Реч је о пару уметника који се пријављује на такмичење, неоствареном редитељу и глумици. Ми смо и у том аспекту савременог понижавања уметника данас, рада за мизерне хонораре, удовољавања маси, већ видели неке подударности. И када погледате шире, време је кризе, друштвене норме су изокренуте. Тај роман има класичну основу, позива се на нешто што постоји рецимо у Софокловој „Антигони”, извртање критеријума, морала. У „Антигони” имамо, заправо сахрањивање живих, а не сахрањивање мртвих. И овде се исто тако глорификују људи који су лишени човечности, достојанства, њихове основне животне потребе се спектакуларизују. А они који су човечни, који теже неком другом стању, и који се против тога буне, или се убијају или бивају убијени – каже Милица Константиновић.

– Дело сам прилагодила нашем тренутку живљења у формалном смислу, јер мислим да ће се садржајне паралеле врло лако приметити. Оставили смо тридесете године у Америци, а подударности су јасне. Причу смо прилагодили модерној атмосфери у којој имамо више идентитета, па се они постепено ломе. То смо постигли путем унутрашњег монолога, јер сви актери представе имају своје монолошке деонице у којима приказују не само оно што говоре, него и оно што је њихово тренутно стање. Оно што нам је било посебно интересантно јесте што глумци на сцени могу да изађу из ликова које играју и да постану оно што јесу. Ту имамо ломљење и приказивање онога што данас доноси „Фејсбук”, „Инстантрам”, јер данас имате, заправо, више идентитета. Као особа која борави у кући са својом породицом, као особа која ради и има каријеру, и она која на „Фејсбуку” има урађен профил – објашњава наша саговорница.

Милица Константиновић је завршила драматургију на Факултету драмских уметности и докторирала на Универзитету уметности у Београду.

– Писање за мене не може да буде основи позив, нити у било којем капиталистичком систему. Није био ни у време Чехова, Шекспира, ни у време већих писаца. То и не видим као основни позив, због тога сам и докторирала. Мислим да смо прошли социјалистичко време када смо имали статус уметника који је дошао из Совјетског Савеза и са њихових академија. Више не постоји велики уметник који је тако и плаћен и третиран у друштву, већ ћемо имати и друга занимања, а уметношћу ће се бавити приде. Нажалост, капитализам је немилосрдан, норме су уништене, тако да уметност није на цени генерално ни у свету. Данас имате ситуацију у којој богати руски милионер за свадбу своје ћерке може да плати симфонијски оркестар из Париза, и он ће доћи и свирати, јер је то свет у којем данас живимо – каже Милица Константиновић.