Зарђала кашика над регионом

До које мере ће радикалски војвода уздрмати Србију и припретити ауторитету свог некада омиљеног јуноше, питање је које је кружило овдашњим политичким етром чим је најављено да Хашки трибунал експедује Војислава Шешеља за Београд.

После 12 година од његове добровољне предаје и готово три недеље од привременог пуштања на слободу, показало се да је „ефекат Шешељ” готово ефемеран на политичкој сцени Србије, али је зато добио на снази по региону. Упркос чињеници да Србију нико није питао када Шешељ треба да буде пуштен из Хага.

Од Хрватске до Босне и Херцеговине политичари пуштање лидера радикала користе да Србију упозоре да је слаба тачка латентног балканског национализма и да би појединац Шешељ својим запаљивим изјавама могао да дестабилизује регион.

Сложићу се да је количина национализма по српској глави становника много већа него што би разуман човек очекивао после две деценије од ратова, али мислим да је Шешељева радиоактивност у суседству прецењена. Тим више јер се и регион није ослободио национализма чију би реалну снагу видели да нема притисака Европске уније за „нормализације” и „помирења”.

Шешељ је Владимир Жириновски српског политичког фолклора, радикал који је показао колико је опасан док је имао власт, али он је данас на маргинама српске политике и нема никакве шансе да врати моћ коју је некада имао. Његова кокарда је на путу за архив црних досијеа српске политике.

Нема потребе да Европски парламент упозорава да Шешељ Србију може да „скрене с пута у Европу”. Не може.

Зашто је онда толика пажња посвећена провокативном повратку четничког војводе? Да ли да се покаже да је Србија највеће жариште национализма, хегемон опаснији од других регионалних национализама? Да се Србија као кандидат за ЕУ дискредитује?

Има у томе удела и домаће јавности, која огорчена дугогодишњим Шешељевим тамничењем и несумњивом бруком Суда у Хагу као да заборавља које је идеје војвода проповедао, колико је допринео гурању Србије у погубни национализам од кога се и данас лечи.

Разумем да поводом Шешеља постоје сви разлози да се у Савету безбедности УН разговара о одлукама Хашког трибунала. Али, огромно инсистирање да се српске власти ограде од Шешељевих изјава делује проблематично. Садашњи лидери Србије су се најодлучније „оградили” од лидера радикала 2008. када су му окренули леђа.

Слажем се да су то могли да учине поново, па Парламент у Стразбуру не би усвојио резолуцију у којој се изражава „забринутост због одсуства примереног политичког реаговања и легалног одговора српских власти на Шешељево понашање које подрива веровање жртава у судски поступак”.

Загреб је остварио део циља, јер ће се српском председнику и премијеру замерити неспремност на јасну ограду од бившег ментора, што ће допринети спекулацијама у стилу вук длаку мења, али ћуд никако.

Шешељ, уверен сам, све такав какав јесте, не заслужује да га Сабор Хрватске „одликује” доношењем декларације којом се осуђује његово пуштање на привремену слободу и од Хашког трибунала тражи поништавање те одлуке.

Биће пре да се Шешељ користи као добродошао повод за домаћу употребу – хрватску – која под владом социјалдемократа кокетује са све агресивнијим национализмом ХДЗ-а. Зашто, сем зарад домаће политике, председнички кандидат ХДЗ-а Колинда Грабар Китаровић каже да би Хрватска свог амбасадора у Београду требало да позове на консултације када Шешеља није пустила Србија, већ Хашки трибунал?

Не волим поигравања с национализмом „преко плота” и заиста не видим да је ситуација толико драматична да председник Иво Јосиповић мора да иде до Савета безбедности УН и да пише председнику Хашког трибунала како би га упозорио на могуће јачање Шешељевих политичких активности и на опасност да његов говор мржње поново добије поборнике који прете да тешко наруше мир и стабилност у југоисточној Европи.

За разлику од неких хашких оптуженика који су у Загребу или Приштини добили овације на аеродрому, Шешељ у Београду није дочекан као национални херој. Уместо спектакуларног дочека „непокореног и несаломљивог патриоте”, како је усамљено известила руска државна телевизија, Шешељ је на митингу у Београду окупио мање људи него Марко Перковић Томпсон на просечном концерту. Зар би Београд требало да се обраћа УН због његових усташких песама? Зар у суседству не увиђају опасне последице игре на „Шешељеву карту”. Прекомерна и беспотребна реаговања на Шешељеве витриолске изјаве доприносе да он буде најзадовољнији. Квари односе по региону.

Доводи Београд у позицију да се пита да ли Хрватска припрема клипове у точкове српске вожње ка ЕУ? Љути Загреб када шеф српске дипломатије, ускачући у наметнуту полемику, каже: „Кад Хрватска буде могла да без великих снага полиције сачува десет ћириличних табли онда може да држи лекције Србији.” Увлачи у игру и црногорског премијера тврдњом да је Мило Ђукановић финансирао долазак на власт српских напредњака.

Наравно да је више него провокација када Шешељ на годишњицу пада Вуковара честита српским четницима „ослобађање” тог града. Јасно је да Шешељ покушава да „трује читав регион”, како каже Бакир Изетбеговић. Успео је да отрује навијаче сарајевског „Жељезничара” који су на утакмици против „Челика” певали: „Прва ми је, прва ми је и последња жеља, да закољем, да закољем, војводу Шешеља.”

Да ли је званичном Загребу заиста неопходно да званични Београд данас поново јавно потврди да нема претензије на „Шешељеву линију” Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица?

Да ли је крунски доказ проевропског курса Србије и жеље за јачањем сарадње у региону званична изјава портпарола владе у којој би рекао да влада нема ништа са порукама грађанина Шешеља? Или је већи доказ актуелна званична политика која војводу уверљиво демантује?

Што не значи да би Шешеља требало сасвим потценити. Има првоборац српског шовинизма још своју употребну вредност. Али не као страшило које ће оживети све са зарђалом кашиком, већ као пример који треба памтити. Не поновио се.