Хронологија једне деструкције

Зрењанин– Град на Бегеју један је од ретких у којима су најлепше грађевине рушене у миру, а не у рату. За време немачке окупације уништена је само синагога, али су зато после рата срушене многе знамените и лепе зграде. Страдале су због намере политичара да обнове варош, па је остало мало од архитектуре која је означавала његов визуелни идентитет.

Млади историчар Филип Крчмар бавио се темом коју је назвао „Хронологијом једне деструкције”, а своја запажања изнео је и на јавној трибини, недавно одржаној у Културном центру Зрењанина. Како се могло чути у том врло интересантном разговору, због погрешних потеза оних који су руководили градским урбанизмом, овде је од богатог културног наслеђа остало мало. У Зрењанину су нестале многе лепе зграде, које се данас памте као симболи пропадања једне урбане средине, али и целе улице и тргови.

Међу првима је страдао Житни трг, чија је целина жртвована да би се изградило пространо паркиралиште, а онда су редом нестајале лепе грађевине. Рушене су под притиском такозване конфекцијске архитектуре, чији је главни циљ био да се граде монументални комплекси. Крчмар је истакао да су главну реч водили политичари, а архитекте су извршавале њихове налоге. Ту појаву назвао је директивни урбанизам. Преуређење је почело педесетих и шездесетих година прошлог века. Све што је било старије морало је да устукне пред новим, уместо да се ново прилагођавало старом.У самом центру направљене су пошта и такозвана стамбена „зграда текстила”, које се не уклапају у околни амбијент. Још бољи пример је оближњи водоторањ. Овде је срушена кућа у којој се налазила општинска администрација и подигнут солитер, на чијем је врху смештена, како је Зрењанинци данас зову, „каца”.

Во­до­то­рањ у вре­ме из­град­ње Фо­то Љу­ба Ми­ло­са­вље­вић 

Замишљено је да се из тог базена на небу град снабдева водом јер се налази на највишој тачки у средњем Банату. Солитер је подигнут на песковитом месту, по искуству у грађењу идентичног у Јапану. Испод њега се целом дужином и ширином налази бетонска плоча да би се спречило пропадање. Вода у „кацу” никад није стигла, а солитер никада није добио жељени изглед, без обзира на то што је његова фасада умивана. Маштало се да се скроз застакли како би се на згради осликавала околна архитектура. У солитеру, кога данас зову инцидентом у архитектури, као станари смењивале су се банке, а сада је полупразан. Стаклена зграда направљена је на погрешном месту, јер затвара излаз главне улице на Бегеј.

Посебна прича је Бечкеречка ћуприја, популарни гвоздени мост којем је посвећена и песма. У њој се пева о четир’ коња дебела што тешко овуда пролазе јер је ћуприја „узана к’о кутија”. Без обзира на противљења, мост је склоњен, ваљда да би био направљен бетонски, који је подигнут како би испод њега Бегејом могли да плове бродови из овдашњег бродоградилишта. Бродоградилиште се, нажалост, угасило, ћуприја је отишла у песму, а бетонски мост служи само пешацима. Још се износе идеје да би на њега требало вратити гвоздену конструкцију. Вукица Поповић, рано преминула историчарка уметности, водила је прави рат неби ли се спасао гвоздени мост, као и зграда музеја у близини. Није успела, а сачувана је обимна документација с Вукичиним доказима да би требало сачувати поменуте објекте. Сада многи грађани тврде да је била потпуно у праву, али је шира подршка тада изостала. На обали Бегеја срушене су зграде Дома младости, Луткарског позоришта, библиотеке и још низ грађевина за које се тврди да би с њима град данас био много лепши.

За овдашње паркиралиште на Превлаци кажу да је најскупље на свету, зато што се налази на некадашњем току реке Бегеј. Река је овде измештена пошто је просечено друго попречно корито, па сада не кружи око најлепшег зрењанинског кварта Мала Америка. Поред паркиралишта, на старом току се сада налази и мост на сувом, што је добро дошло водичима који туристима показују светски раритет– мост испод којег је ливада и за којим нема потребе. Планирано је да се у туристичке сврхе преуреде и четири вештачка језера, заостала од Бегеја. За готово четири деценије сврси је приведено само једно. Многи жале за Бегејом и тврде да се у Зрењанину уништавају и природна добра.

Ђуро Ђукић