Духови прошлости

Представа „1914” редитеља Роберта Вилсона, настала према сатиричним делима Карла Крауса, „Последњи дани човечанства” (1919) и Јарослава Хашека „Добар војник Швејк” (1923), кабаретско је дело које се изводи на неколико језика. Постављена у идејне оквире супротстављених дискусија Оптимисте (Вацлав Постранецки) и Песимисте (Владимир Јаворски), ликова Краусовог монументалног комада, радња фрагментарно исписује ток Великог рата, од његовог предвечерја, преко почетка и тока, масовних страдања на фронту, до завршетка и последица.

У сагласју са сатиричним тоном оба текста који се изводе, игра је гротескна; поред тога што играју и певају успорено, хипнотички, глумци наступају грубо и оштро, на површини, хладно, дистанцирано, кловновски избељених и прешминканих лица, пајаци разарајуће историје. Дизајн сцене је у потпуности фасцинантан, вилсоновски, геометријски чист, заводљиво прецизан, одређен црно-белим тоновима и употребом ефектно контрастних силуета (сценографија Вилсон, дизајн светла Ај Вајсбард).

Ипак, заводљивост форме се брзо троши. Како радња одмиче, указује се њена самодовољност, што доводи до опадања пажње гледаоца. На плану сценске динамике, током једноипочасовног трајања представе, мало шта се битније мења, игра на сцени остаје више-мање статична, равна, монотона. У таквим околностима, чак и импозантна ликовност бледи, а значење речи отупљује. Вилсонове слике на сцени се смењују као да су део сликовнице, мајсторски склопљене, али удаљене, бајковите, као да нису одраз ломне друштвене историје, не дотичу нас, што не би требало да буде случај.  

Фрагментарно структурирана представа „Талерхоф”, према тексту Анџеја Стасјука, у режији Ане Бадоре, бави се сродном темом, Великим ратом и његовим последицама, али на другачији, вишеслојнији, промишљенији, значењски изазовнији начин. Драмски текст има документаристичку, истраживачку, антиратну и аутокритичну основу, али и изузетну поетску снагу, а наручен је посебно за ову инсценацију. Полазећи од чињенице да је Талерхоф код Граца истовремено био и аеродром и концентрациони логор, где је током Првог светског рата страдало хиљаде људи, махом руских симпатизера, Стасјука је исплео сложено драмско ткање. Догађаји се одвијају на различитим местима, у различитим временима, током рата, али и данас, сто година касније. То је изузетно плодно тло за испитивање односа између прошлости и садашњости, вртоглавих промена које су се одвиле у кратком двадесетом веку, каквим га је Ерик Хобсбаум сматрао.

 У представи се фино меша свет живих са светом умрлих; лутајуће душе чија су тела страдала у рату, пресрећу данашње блазиране, индолентне путнике Аустријанце на аеродрому. Њихови надреални, поетско јаки сусрети отварају теме друштвено-историјских заблуда, оправданости ратова и њихових жртви. Посебно је наглашена апсурдност беспоштедне историје, која је самлела једна, а уздигла друга царства. Фрагменте прошлости и садашњости, представљене кроз четрдесетак ликова, помирује Путник (Јан Тимер), свестан неумољиве историје ратова која је узела безброј заблуделих, изманипулисаних живота.

Сценско читање Стасјуковог слојевитог драмског текста је студиозно и минималистичко, одговарајући је одраз драме која на суптилан начин спаја историју и фикцију, документ и фантастику, овострано и онострано. У првом делу је сцена пуста, симболички прекривена земљом, док у другом доминира неколико прозирних просторија које представљају аеродромске чекаонице – оне сугестивно одражавају хладноћу и отуђеност савемености (сценографија Рајмунд Орфео Воигт). „Талерхоф” је естетски и значењски врхунска представа о утицају прошлости на садашњост, о духовима наших предака који увек остају са нама и којима дугујемо све што јесмо.