Маратонци трче почасни круг

За трчање маратона треба, поред издржљивости и добрих живаца, и читав тим људи који ће, уз пут, тркача освежавати водом и давати му моралну подршку. Од свих тркача на јовањданским председничким изборима само су два маратонца. Томислав Николић и Борис Тадић, за сада тим редом, показали су своју личну, као и снагу сопствених странака; па и то да располажу респектабилним тимовима људи, без којих је очигледно немогуће остати у изборном маратону до краја. Сада су обојица на самом крају председничке трке, након чега им следује велики недељни финиш, при чему је веома неизвесно ко ће од њих двојице трчати почасни победнички круг.

Излазност 20. јануара 2008. у рангу је оне на изборима24. септембра 2000. и говори да је ситуација опет референдумска, као када је с једне стране био Милошевић, а с друге Коштуница. Сада је Николић – ,,Милошевић”, а Тадић је ,,Коштуница” и чини се да у овом моменту између њих не постоји неки међупростор. Другим речима, више није могуће бити и за једног и за другог кандидата истовремено, већ свака подршка, као и свако ћутање имају своје значење. То се можда најбоље види на примеру Чедомира Јовановића, који, уколико ускрати подршку Тадићу у другом кругу, или се око ње тврдоглаво ценка, директно ради за Николића. Да је тако, потврђује и понашање Ненада Чанка, који је, сагледавајући реално ситуацију, подржао Тадића већ у првом кругу и учинио себе у исти мах и практичним, и мудрим, а након свега ће још испасти и доследан. Шта год да одлучи, за или против Тадића, Јовановић ће, међутим, морати да правда своју одлуку.

Парадоксално, у сличној позицији као Јовановић је и Коштуница, који је такође распет између потребе да остане аутентичан и свој и да се у узаврелој изборној атмосфери приклони неком царству и тако ризикује губитак политичког идентитета. Но, његова позиција је ипак боља од Јовановићеве будући да своју одлуку неће морати да образлаже, јер нити је кога хвалио, нити је кога кудио, а већ је и целокупну јавност навикао на своју ћутљивост, па само политички лаици могу очекивати да ће Коштуница на крају некога подржати јасно и гласно и уз то се са њим пењати на бину.

Заправо, за исход избора у Србији је кључан став Европе (ЕУ), која ће на њега више утицати неголи Америка или Русија. У овом моменту, од ,,европског” тј. ,,косово-европског”, сва су друга питања мање важна – од проблема уговора о ,,Јужном току” кроз Србију и продаје НИС-а, све до питања изручења оптуженика трибуналу у Хагу. Једноставно говорећи, могуће је са Русима потписати уговор о градњи гасовода и о аранжману за НИС, а да то не затвори европски пут Србије, о чему сведочи све оно што се протекле недеље десило у Бугарској, као што је могуће и сарадњу с Хагом ставити на лед док су избори у току, а да то не затвори европски пут Србије.Али није могуће држати европски пут отвореним уколико се Европа и Србија некако не договоре како да пронађу формулу за,,косметски чвор” која ће задовољити и једну и другу страну без обзира на то колико „закопрчена” и дипломатска била. Најновија понуда Европске уније Србији у виду прелиминарног политичког споразума, који треба да претходи конкретном Споразуму о стабилизацији и придруживању, јасно говори о томе да је Европа спремна да се усаглашава са Србијом и да са њом тражи најбоље формулације актуелних проблема.То може бити ветар у једра Тадићу, који је успео да за сада премости јаз између државничке одговорности у погледу статуса Космета и просте здраворазумске одговорности да своју државу уведе у друштво стабилних и поштованих европских држава. Но, далеко од тога да је тиме решен резултат избора, јер је ситуација толико крхка, а снаге су толико изједначене да су могући свакојаки преокрети док се Србијом буде распростирала изборна тишина. Тако да ће Тадићу ако жели не само да остане председник, већ и да успешно реализује нови председнички мандат, требати све оно што краси једног маратонца, а можда понајвише добрих живаца.Што ће, исто, требати и Николићу ако жели да дође на његово место, све чекајући које ће му преокрете донети дани изборне ћутње. Што год да се деси, прича тиме неће бити завршена, нити ће било ко бити дефинитиван победник побеђујући само на овим изборима, већ ћемо се, будући да имамо посла са маратонцима, што би рекао онај песник, још ћерати.

филозоф и политиколог, истраживач-сарадник у Институту друштвених наука у Београду