Српски лекари за Европу дар који се не одбија

Да ли су српски лекари за Европу постали оно што су кубански медицинари већ поодавно за Америку: за земљу из које одлазе, доктори су „одлив мозгова”, за оне који их примају – дар који се не одбија? Похвале које су кубанским лекарима за допринос да се заустави смртоносни поход еболе у Африци стигле од државног секретара Џона Керија, прати и наговештај да би то могло да допринесе отопљавању односа између Кубе и САД. Неко је ово назвао пословичном америчком дволичношћу, али слично пролазе и наши лекари у Европи: Србија не испуњава услове за ЕУ, али њени лекари су добродошли. Око 10.000 лекара српског порекла живи и ради широм света,а око хиљаду њих је запослено на високим позицијама у здравственим установама, чуло се на конференцији српске медицинске дијаспоре у Београду. Само лане у Лекарској комори Србије издали су више од 800 сертификата потребних за одлазак на рад у иностранство. Недавно је први пут одржан и „дан каријере” – где се нудило запослење нашим лекарима у Катару и на Блиском истоку.

Бивши министар здравља професор др Томица Милосављевић каже да многе његове колеге преко интернета траже посао у овим земљама – тако је пре извесног времена један гастроентеролог дао отказ на београдској клиници и отишао да ради као лекар на крузеру.

– У Србији специјалиста не може да заради више од 800 до 900 евра, а тамо им се нуди од пет до 10 пута више: 10.000 долара је плата професора универзитета специјалисте у Катару или Уједињеним Емиратима – каже др Милосављевић, наводећи да се одлази и за почетну плату од 3.000 евра, јер је то опет „више него што може да се заради у Србији”.

Куба, међутим, од свог одлива мозгова има користи, јер то је највећи извозни производ: само ове године добиће 8,2 милијарде долара. Јер, лекари одлазе у иностранство уз уговор по којем велики део њихове плате добија држава. У 77 земаља света, по писању часописа „Гранма” из Хаване, ради 37.000 кубанских лекара. Плата кубанског лекара код куће је 60 долара месечно, али када раде у другим земљама добијају око 1.200 долара.

Ми од одласка лекара у друге земље, као држава, немамо ништа. Да ли их олако препуштамо Европи и остатку света?

– Није у реду да Србија снабдева Европу лекарима, али ми смо сиромашни. Боље је да одлазе, него да буду незапослени. Боље је да уче, можда ће се једног дана и вратити. Одлазе јер нису имали избора. Не искоришћава Европа само Србију. Она добија школоване лекаре и инжињере и из Пољске, Румуније, Туниса – одговара за „Политику” председница Лекарске коморе Београда професор др Олга Поповић-Младеновић.

Хирург др Зоран Милићевић не негира да је лицемерно од Европе да од нас узме највредније и најшколованије, а нисмо у ЕУ.

– Одлазе млади, здрави, перспективни… Ми их школујемо за дебеле паре и онда све то поклонимо богатијима од нас. Производимо бисере, али доктор је бисер у Србији за 500 евра, а у неком немачком селу, које је уређеније од наших градова, он се осећа боље, поштују га и добро плате. Због притиска родитеља и због огромног броја професора нa медицинским факултетима, којима треба обезбедити посао, сваке године се и даље уписује и „производи” огроман број лекара, а онда их је више од 2.500 на бироу – примећује др Милићевић.

Посебно болно је сазнање да наши лекари често завршавају у удаљеним и забаченим, регионалним болницама и сеоским амбулантама, где домаћи лекари не желе да раде. Неки од наших саговорника међутим, не слаже се са тврдњом да наши лекари у иностранству постану запослени „другог реда”.

– У Норвешкој имате врло јасан услов: морате да проведете на далеком северу од годину до две да би добили посао у великом граду. Као министар, у нашој амбасади у Ослу сусрео сам се са педесетак наших лекара у Норвешкој и сви су доживљавали себе као врло успешне. Сви су почињали као помоћници у домовима за старе – каже др Милосављевић.

Др Поповић-Младеновић наводи да међу лекарима старије генерације, који су отишли у Европу, има једва 10 до 20 одсто оних који су постали угледни лекари на клиникама високог ранга. Она сматра да ма колико напредовали „чак и после 25 година увек остају дођоши, придошлице у страној земљи”.

– Остали доктори постали су ординирајући лекари по болницама или су отворили своје приватне праксу у неким бањама и мањим местима, одлично раде и задовољни су. Међу лекарима млађе генерације који су скоро отишли више је задовољних, али има и оних који се врате: млада лекарка је из Београда отишла у село у Немачкој, радила је на неурологији, добила специјализацију, али радни дан јој се завршавао у 20 часова, а тада живот у малим местима потпунио замре – каже др Поповић.

Професор др Весна Бумбаширевић, начелник Службе анестезије у Ургентном центру, не осуђује праксу да неко у Европској унији преузима наше школоване лекаре.

– Свако гледа своје интересе. То што наш лекар у иностранству ради све и не бира посао – није чудно. Шта је то другачије у Београду? И ја дежурам, радим и ампутације и реанимације пацијената и најобичније анестезије – каже др Бумбаширевић.