Srpski lekari za Evropu dar koji se ne odbija

Da li su srpski lekari za Evropu postali ono što su kubanski medicinari već poodavno za Ameriku: za zemlju iz koje odlaze, doktori su „odliv mozgova”, za one koji ih primaju – dar koji se ne odbija? Pohvale koje su kubanskim lekarima za doprinos da se zaustavi smrtonosni pohod ebole u Africi stigle od državnog sekretara Džona Kerija, prati i nagoveštaj da bi to moglo da doprinese otopljavanju odnosa između Kube i SAD. Neko je ovo nazvao poslovičnom američkom dvoličnošću, ali slično prolaze i naši lekari u Evropi: Srbija ne ispunjava uslove za EU, ali njeni lekari su dobrodošli. Oko 10.000 lekara srpskog porekla živi i radi širom sveta,a oko hiljadu njih je zaposleno na visokim pozicijama u zdravstvenim ustanovama, čulo se na konferenciji srpske medicinske dijaspore u Beogradu. Samo lane u Lekarskoj komori Srbije izdali su više od 800 sertifikata potrebnih za odlazak na rad u inostranstvo. Nedavno je prvi put održan i „dan karijere” – gde se nudilo zaposlenje našim lekarima u Kataru i na Bliskom istoku.

Bivši ministar zdravlja profesor dr Tomica Milosavljević kaže da mnoge njegove kolege preko interneta traže posao u ovim zemljama – tako je pre izvesnog vremena jedan gastroenterolog dao otkaz na beogradskoj klinici i otišao da radi kao lekar na kruzeru.

– U Srbiji specijalista ne može da zaradi više od 800 do 900 evra, a tamo im se nudi od pet do 10 puta više: 10.000 dolara je plata profesora univerziteta specijaliste u Kataru ili Ujedinjenim Emiratima – kaže dr Milosavljević, navodeći da se odlazi i za početnu platu od 3.000 evra, jer je to opet „više nego što može da se zaradi u Srbiji”.

Kuba, međutim, od svog odliva mozgova ima koristi, jer to je najveći izvozni proizvod: samo ove godine dobiće 8,2 milijarde dolara. Jer, lekari odlaze u inostranstvo uz ugovor po kojem veliki deo njihove plate dobija država. U 77 zemalja sveta, po pisanju časopisa „Granma” iz Havane, radi 37.000 kubanskih lekara. Plata kubanskog lekara kod kuće je 60 dolara mesečno, ali kada rade u drugim zemljama dobijaju oko 1.200 dolara.

Mi od odlaska lekara u druge zemlje, kao država, nemamo ništa. Da li ih olako prepuštamo Evropi i ostatku sveta?

– Nije u redu da Srbija snabdeva Evropu lekarima, ali mi smo siromašni. Bolje je da odlaze, nego da budu nezaposleni. Bolje je da uče, možda će se jednog dana i vratiti. Odlaze jer nisu imali izbora. Ne iskorišćava Evropa samo Srbiju. Ona dobija školovane lekare i inžinjere i iz Poljske, Rumunije, Tunisa – odgovara za „Politiku” predsednica Lekarske komore Beograda profesor dr Olga Popović-Mladenović.

Hirurg dr Zoran Milićević ne negira da je licemerno od Evrope da od nas uzme najvrednije i najškolovanije, a nismo u EU.

– Odlaze mladi, zdravi, perspektivni… Mi ih školujemo za debele pare i onda sve to poklonimo bogatijima od nas. Proizvodimo bisere, ali doktor je biser u Srbiji za 500 evra, a u nekom nemačkom selu, koje je uređenije od naših gradova, on se oseća bolje, poštuju ga i dobro plate. Zbog pritiska roditelja i zbog ogromnog broja profesora na medicinskim fakultetima, kojima treba obezbediti posao, svake godine se i dalje upisuje i „proizvodi” ogroman broj lekara, a onda ih je više od 2.500 na birou – primećuje dr Milićević.

Posebno bolno je saznanje da naši lekari često završavaju u udaljenim i zabačenim, regionalnim bolnicama i seoskim ambulantama, gde domaći lekari ne žele da rade. Neki od naših sagovornika međutim, ne slaže se sa tvrdnjom da naši lekari u inostranstvu postanu zaposleni „drugog reda”.

– U Norveškoj imate vrlo jasan uslov: morate da provedete na dalekom severu od godinu do dve da bi dobili posao u velikom gradu. Kao ministar, u našoj ambasadi u Oslu susreo sam se sa pedesetak naših lekara u Norveškoj i svi su doživljavali sebe kao vrlo uspešne. Svi su počinjali kao pomoćnici u domovima za stare – kaže dr Milosavljević.

Dr Popović-Mladenović navodi da među lekarima starije generacije, koji su otišli u Evropu, ima jedva 10 do 20 odsto onih koji su postali ugledni lekari na klinikama visokog ranga. Ona smatra da ma koliko napredovali „čak i posle 25 godina uvek ostaju dođoši, pridošlice u stranoj zemlji”.

– Ostali doktori postali su ordinirajući lekari po bolnicama ili su otvorili svoje privatne praksu u nekim banjama i manjim mestima, odlično rade i zadovoljni su. Među lekarima mlađe generacije koji su skoro otišli više je zadovoljnih, ali ima i onih koji se vrate: mlada lekarka je iz Beograda otišla u selo u Nemačkoj, radila je na neurologiji, dobila specijalizaciju, ali radni dan joj se završavao u 20 časova, a tada život u malim mestima potpunio zamre – kaže dr Popović.

Profesor dr Vesna Bumbaširević, načelnik Službe anestezije u Urgentnom centru, ne osuđuje praksu da neko u Evropskoj uniji preuzima naše školovane lekare.

– Svako gleda svoje interese. To što naš lekar u inostranstvu radi sve i ne bira posao – nije čudno. Šta je to drugačije u Beogradu? I ja dežuram, radim i amputacije i reanimacije pacijenata i najobičnije anestezije – kaže dr Bumbaširević.