Суд одбија да му избрише голооточки кошмар

Никшићанин Радомир Милуновић, стар 86 година, провео је две године на Голом отоку, пошто се као матурант 1948. године определио за линију Информбироа.

Голготу коју је преживео као политички затвореник на злогласном острву добро памти и данас, после више од шест и по деценија.

Док пензионерске дане проводи у Геронтолошком центру на београдском Вождовцу, времешни Радомир с тугом и разочарањем листа пресуду којом је српско правосуђе, из формалних разлога, одбило његов захтев за рехабилитацију.

– Било је нас 16.000 голооточана, мојих сапатника. Верујем да се никоме од оних који су доживели такву судбину није догодило да добију такво судско образложење. Осуђен сам зато што сам организовано радио против тадашњег режима, растурао летке. Заједно са мном, због истих грехова, робијао је и мој покојни пријатељ Бранко Зоговић. Виши суд у Београду уважио је захтев његове породице за рехабилитацију, а мој захтев је одбијен, јер је суд сматрао да није надлежан. Та одлука је сада правноснажна, јер је потврдио и Апелациони суд – каже Радомир Милуновић.

На Голом отоку је провео више од две године, иако је био осуђен на 24 месеца. У казну му нису урачуната четири месеца боравка у истражном затвору на Цетињу. Сада, после 60 година, Србија му не признаје право на рехабилитацију.

– Суд сматра да је мене казнио Суд за прекршаје Црне Горе, али сви смо ми на Голом отоку кажњени прекршајно, а не кривично. Нико није судски кажњен. Били су војни осуђеници а ми, цивили, добили смо административне казне за прекршај, с боравком на друштвенокорисном раду на Голом отоку – прича Радомир.

У пресуди Вишег суда пише да тај суд није надлежан за Милуновићев захтев. Законом о рехабилитацији прописано је да право на рехабилитацију имају оне особе које су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога „лишене живота, слободе или других права” без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком, ако имају пребивалиште на територији Републике Србије.

„Како права подносиоца захтева нису повређена чланом Закона о рехабилитацији, већ административном одлуком Републике Црне Горе, суд сматра да није надлежан”, пише у одлуци Вишег суда, коју је потврдио и Апелациони суд.

То можда и не би било толико чудно да други судија Вишег суда, решавајући случај Милуновићевог пријатеља Зоговића није другачије тумачио закон, па је донео пресуду којом се проглашава ништавим решење Народног одбора града Цетиња којом је Зоговић као „народни непријатељ” упућен на преваспитавање на Голи оток.

Тај судија је сматрао да је казна од годину дана на Голом отоку, која је изречена Зоговићу, била политички прогон, што је са становишта савременог права неприхватљиво.

– Имао сам 21 годину. Радило се до изнемоглости. Био сам млад и могао сам доста да издржим, али сам ипак оболео. Био сам толико лошег здравственог стања да је једне вечери затвореник поред мене лупао на врата, дозивајући сестру, јер сам ја умирао. Тражио сам воду – прича Радомир, присећајући се кошмара преживљеног на Голом отоку.

По повратку кући, његове муке нису престале.

– Био сам обележен, нисам могао нигде да нађем посао. Стално ме је пратила тајна полиција, све до 1987. године. Ко год се са мном дружио, позивали су га да га питају шта сам причао. Ко није хтео да каже, тукли су га – прича Радомир Милуновић.

Док листа списе старе 60 година, решење којим је, под паролом „Смрт фашизму, слобода народу!”, послат у најстрашнију тамницу бивше Југославије, извештаје о „успешном преваспитавању” после боравка на друштвенокорисном раду на Голом отоку, податке о лицима отпуштеним из предузећа „Мермер”, што је било друго име за злогласни затвор, Радомир се пита који је разлог због које је Виши суд различито тумачио судбине њега и његовог покојног пријатеља Зоговића.

– Ја сам ухапшен у Никшићу, а мој сапатник у Андријевици. Ја сам био у истражном затвору у Никшићу и Подгорици, а он у Котору. И он и ја смо држављани Србије. Обојица смо решењем Комисије за прекршаје осуђени на поправни рад на Голом отоку. Због чега је у његовом случају Виши суд био надлежан, а у мом није? Није ми толико стало до рехабилитације, колико до правде, односно до неправде. Признати другима, а мени не, то не могу да разумем – каже Радомир Милуновић.

Одговор за сада није добио. Закон је рекао своје, а и суд је пресудио. Радомир је сувише стар да настави борбу с параграфима како би доказао да је и оно што се њему догодило било „противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права”, како то пише у закону.

Његова прича, као и многе друге, остаће заборављена у архивама мрачних тајни наше прошлости и пресуда које су мењале судбине људи изгубљених између права и правде.