За умируће од рака само сто постеља

Шансу да олакшање бола добију у болницама оболели од малигних обољења у Србији имају само у 10 општих болница. Само у толико здравствених установа је  заживела идеја о палијативном збрињавању.

У њима, по речима др Наташе Милићевић, координаторке за пројекат палијативног збрињавања у Србији, има око стотинак постеља. Оне се налазе у Сомбору, Зрењанину, Кикинди, Лесковцу, Нишу, Пироту Врњачкој Бањи, Ћуприји, Чачку и Пожеги. Још пет центара је добило новац да опреми оваква одељења, али то нису урадили.

– Београд нема, нажалост, ни једну такву јединицу, зато 33,4 процента онколошких пацијената годишње умире у болницама, на редовним одељењима, а то не би требало да буде тако. Ови оболели требало би да последње дане проводе у својој кући, у породици, али уз стручну помоћ, или у јединици за палијативно збрињавање – каже др Милићевић.

Она је прво предавање о овој теми одржала пре 23 године, а пре неколико дана је на отварању 51. канцеролошке недеље одржала пленарно предавање, што само говори колико је ова тема у Србији актуелна. Годишње у Србији од рака умре 21.600 оболелих. 

Др Милићевић каже да је време да Србија добије прву установу за палијативно збрињавање или хоспис, што је синоним за овакву врсту здравствене установе. Међутим, тешко је рећи када ће се то догодити, а зависи, пре свега, од усвајања закона, којим се предвиђају могућности за отварање хосписа, као нових здравствених установа.

Идеја је да, попут света, ни наши хосписи не буду на терету буџета, већ да буду непрофитне добротворне установе. У Немачкој постоји око 300 хосписа, у Великој Британији око 220, а више од 9.000 таквих специјализованих служби постоји у свету.

– Потреба за хосписом је све већа: становништво нам је све старије, оболели са хроничним, неизлечивим болестима све бројнији. Додатни разлог су промене у структури наше породице: пре 30–40 година имали смо велике породице, где је увек постојао неки члан породице који је могао да брине о оболелом, а данас су наше породице све мање. У малом стану живе и две-три генерације и тешко је у тим условима бринути о овим пацијентима – каже др Милићевић.

Данас имамо 1.340 обучених стручњака за палијативно збрињавање, а до краја 2015. године требало би да постоји око 300 постеља за оне којима је потребно олакшати бол и тегобе код најтежих обољења.

За професора др Светомира Јелића, онколога Института за онкологију и радиологију Србије, ово је – „горућа” тема у онкологији.

– Имамо све више оболелих са раком, а број постеља је остао исти. Постоји група оболелих од рака код који је специфично лечење, практично, завршено, али ипак им се мора помоћи, ублажавати бол и патња. Број постеља је драстично ограничен и велики број ових пацијената је препуштен бризи најближих, који то раде како најбоље знају и умеју. Последње дане ови оболели треба да проводе у кругу своје породице, али само када је то могуће. Међутим, неки пацијенти у тим данима имају тегобе попут гушења и болова у чијем решавању им је потребна помоћ стручног особља. Некада може да се реши амбулантно, а некада не може – па се морају примити у болнице. Треба искористити постојећи постељни фонд, односно друге установе, без обзира на то што нису онколошке, треба да уступе вишак постеља за збрињавање ових пацијената – сматра др Јелић, председник канцеролошке секције Српског лекарског друштва. 

Од 1. јануара свака болница у Србији имаће обавезу да регионалним заводима за јавно здравље пријављује пацијенте за палијативно збрињавање.

– Тако ћемо коначно сазнати тачан број ових пацијената. То је важно и зато што Републички фонд здравственог осигурања плаћа трошкове лечења и неге пацијената за 15 дана, колико су регистровани за палијативно збрињавање. Јединице за палијативно збрињавање постоје у 24 опште болнице и четири клиничка центра. Реч је о малим јединицама. Пацијент овде проводи одређено време да му се неки бол, симптом или психолошки проблем ублажи или отклони и да би породица могла да предахне – каже докторка Милићевић.