Za umiruće od raka samo sto postelja

Šansu da olakšanje bola dobiju u bolnicama oboleli od malignih oboljenja u Srbiji imaju samo u 10 opštih bolnica. Samo u toliko zdravstvenih ustanova je  zaživela ideja o palijativnom zbrinjavanju.

U njima, po rečima dr Nataše Milićević, koordinatorke za projekat palijativnog zbrinjavanja u Srbiji, ima oko stotinak postelja. One se nalaze u Somboru, Zrenjaninu, Kikindi, Leskovcu, Nišu, Pirotu Vrnjačkoj Banji, Ćupriji, Čačku i Požegi. Još pet centara je dobilo novac da opremi ovakva odeljenja, ali to nisu uradili.

– Beograd nema, nažalost, ni jednu takvu jedinicu, zato 33,4 procenta onkoloških pacijenata godišnje umire u bolnicama, na redovnim odeljenjima, a to ne bi trebalo da bude tako. Ovi oboleli trebalo bi da poslednje dane provode u svojoj kući, u porodici, ali uz stručnu pomoć, ili u jedinici za palijativno zbrinjavanje – kaže dr Milićević.

Ona je prvo predavanje o ovoj temi održala pre 23 godine, a pre nekoliko dana je na otvaranju 51. kancerološke nedelje održala plenarno predavanje, što samo govori koliko je ova tema u Srbiji aktuelna. Godišnje u Srbiji od raka umre 21.600 obolelih. 

Dr Milićević kaže da je vreme da Srbija dobije prvu ustanovu za palijativno zbrinjavanje ili hospis, što je sinonim za ovakvu vrstu zdravstvene ustanove. Međutim, teško je reći kada će se to dogoditi, a zavisi, pre svega, od usvajanja zakona, kojim se predviđaju mogućnosti za otvaranje hospisa, kao novih zdravstvenih ustanova.

Ideja je da, poput sveta, ni naši hospisi ne budu na teretu budžeta, već da budu neprofitne dobrotvorne ustanove. U Nemačkoj postoji oko 300 hospisa, u Velikoj Britaniji oko 220, a više od 9.000 takvih specijalizovanih službi postoji u svetu.

– Potreba za hospisom je sve veća: stanovništvo nam je sve starije, oboleli sa hroničnim, neizlečivim bolestima sve brojniji. Dodatni razlog su promene u strukturi naše porodice: pre 30–40 godina imali smo velike porodice, gde je uvek postojao neki član porodice koji je mogao da brine o obolelom, a danas su naše porodice sve manje. U malom stanu žive i dve-tri generacije i teško je u tim uslovima brinuti o ovim pacijentima – kaže dr Milićević.

Danas imamo 1.340 obučenih stručnjaka za palijativno zbrinjavanje, a do kraja 2015. godine trebalo bi da postoji oko 300 postelja za one kojima je potrebno olakšati bol i tegobe kod najtežih oboljenja.

Za profesora dr Svetomira Jelića, onkologa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, ovo je – „goruća” tema u onkologiji.

– Imamo sve više obolelih sa rakom, a broj postelja je ostao isti. Postoji grupa obolelih od raka kod koji je specifično lečenje, praktično, završeno, ali ipak im se mora pomoći, ublažavati bol i patnja. Broj postelja je drastično ograničen i veliki broj ovih pacijenata je prepušten brizi najbližih, koji to rade kako najbolje znaju i umeju. Poslednje dane ovi oboleli treba da provode u krugu svoje porodice, ali samo kada je to moguće. Međutim, neki pacijenti u tim danima imaju tegobe poput gušenja i bolova u čijem rešavanju im je potrebna pomoć stručnog osoblja. Nekada može da se reši ambulantno, a nekada ne može – pa se moraju primiti u bolnice. Treba iskoristiti postojeći posteljni fond, odnosno druge ustanove, bez obzira na to što nisu onkološke, treba da ustupe višak postelja za zbrinjavanje ovih pacijenata – smatra dr Jelić, predsednik kancerološke sekcije Srpskog lekarskog društva. 

Od 1. januara svaka bolnica u Srbiji imaće obavezu da regionalnim zavodima za javno zdravlje prijavljuje pacijente za palijativno zbrinjavanje.

– Tako ćemo konačno saznati tačan broj ovih pacijenata. To je važno i zato što Republički fond zdravstvenog osiguranja plaća troškove lečenja i nege pacijenata za 15 dana, koliko su registrovani za palijativno zbrinjavanje. Jedinice za palijativno zbrinjavanje postoje u 24 opšte bolnice i četiri klinička centra. Reč je o malim jedinicama. Pacijent ovde provodi određeno vreme da mu se neki bol, simptom ili psihološki problem ublaži ili otkloni i da bi porodica mogla da predahne – kaže doktorka Milićević.