Арапско пролеће, либијска зима

Када је убијен човек који је Либијом аутократски управљао дуже од четири деценије, говорило се да је смрт Муамера Гадафија велика прекретница. Три године касније, Либија је пред амбисом поделе: има две владе и два парламента који се боре за власт и приходе од нафте, богатства које се претвара у национално проклетство.

Међународно призната антиисламистичка влада премијера Абдулаха ел Тинија је пред налетом наоружане групе из западног града Мисрате у августу била приморана да из Триполија побегне хиљаду километара на исток, у град Тобрук.

Контролу над главним градом од тада држи група названа Либијска зора, за коју се тврди да је у савезништву са бруталним џихадистичким покретом Ансар ел шарија и другим радикалним милитантима. Власт самопрокламованог премијера Омара ел Хасија не признају УН и светске силе, али она контролише већину министарстава, неколицину амбасада у свету, налазишта нафте, аеродроме и највеће делове централне и западне Либије.

Иако две ривалске власти избегавају да јавно говоре о подели земље, таква перспектива никада није била ближа.

Објективни творци хаоса изазваног после војне интервенције НАТО-а 2011. данас само слежу раменима, констатујући да је Либија пропустила шансе које је имала по свим стандардима постконфликтног друштва: богатство, близину Европи, суседе који су кренули истим правцима арапског пролећа.

Ако је војна акција Запада обезбедила рушење деспотског режима, онда су архитекте промена данас одговорни што готово ништа нису учинили да помогну да се демократија консолидује. Шансе су постојале.

Први постреволуционарни избори 2012. прошли су неочекивано добро. Док су у Тунису и Египту побеђивали исламисти Нахде, односно Муслиманске браће, верске партије у Либији прошле су изненађујуће лоше.

Али, исламски фундаменталисти убрзо су разним каналима, уговорима и притисцима под контролу ставили нови парламент, Генерални национални конгрес. Влада се показала неефикасном. Економија је пропадала, док су локалне милиције јачале, делећи земљу на племенске територије.

Запад је, усредсређен на обнову производње нафте, пропуштао да помогне градњи институција које никада нису створене у Гадафијевим временима, да обучи националне снаге безбедности, да обрати пажњу на кршења људских права. Велики европски ратници заборавили су Либију и окренули се Сирији.

Незадовољство Либијаца се увећавало. На уличним демонстрацијама тражили су се нови избори који су и одржани у јуну. Сем у источном граду Бенгазију, колевци побуне против Гадафија, поново су прошли мирно.

Радикални салафисти, следбеници ултраконзервативне вехабијске школе ислама, били су свесни да им прети дефинитивни нестанак са сцене. Жалили су се на изборе, потом напали аеродром у Триполију. Либија је почела да се распада. Исламисти су последњих месеци преузели контролу над два највећа града, Триполијем и Бенгазијем.

Земља је дубоко уздрмана свакодневним оружаним сукобима исламиста, арапских националиста и десетина локалних племенских милиција. Сукоби у главном граду навели су већину страних амбасада да повуку своје особље, које се није вратило иако је у међувремену безбедност побољшана.

Хаос је комплетан. Врховни суд, смештен у Триполију, под притиском илегалне владе прогласио је неуставним парламент изабран у јуну и премештен на исток. Тинијева влада признаје само тај парламент.

УН су у септембру именовале Бернадина Леона за посредника у сукобу, али је његов учинак никакав. Тако је месец дана касније прошао и апел Бан Ки Муна, који је изненадно посетио Триполи у време када је због оружаних сукоба чак 100.000 људи побегло из главног града.

Дијалог, први пут покренут у јужном граду Гадамес, укључио је посланике из западног града Мисрате, одакле долази већина лидера организације Либијска зора, али не и представнике наоружаних милиција, које су реална снага у земљи. Хаси легалног премијера оптужује да на власт враћа функционере Гадафијевог режима.

У позадини сукоба крије се нафта која је још од времена обарања Гадафија била повод сукоба разних милиција које су тражиле наплату свог учешћа у његовом рушењу.

Тинијева влада именовала је свог човека за шефа Националне нафтне компаније, док Хаси прети да ће се Либија распасти уколико међународна заједница то омогући и најављује оснивање нафтне компаније на истоку. „Помоћ у стварању нове (националне) нафтне компаније јесте помоћ слому Либије”, рекао је Хаси за Ројтерс. „Запад ће бити одговоран за овај проблем у будућности.”

Прекиди у производњи, изазвани честим оружаним сукобима, прете да либијске приходе од нафте ове године спусте на 12 милијарди долара, у поређењу са 32 милијарде 2013.

Сукобу је допринео и ОПЕК одбијањем да позове министра Хасијеве владе, па је недавном састанку организације у Бечу присуствовала Тинијева делегација. Сукоб је бацио у дилему светска тржишта, где се питају ко је власник либијске нафтне индустрије.

У игру се убацују нови регионални играчи. Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, заклети непријатељи Муслиманске браће, подржавају легалну владу. Египат је у октобру чак извршио ваздушни удар на истоку Либије против исламиста и њихове најјаче милиције Ансар ел шарија, која се повезује с нападом на амерички конзулат у Бенгазију, у ком је убијен амерички амбасадор.

С друге стране су Турска и Катар, које оптужују да тајно шаљу оружје коалицији исламиста. Турска је у октобру послала емисара за Триполи који је досад једини странац који је имао званичан контакт са паралелном влашћу. Ова чињеница, као и оштро реаговање Анкаре на недавни напад снага регуларне власти на аеродром у Триполију, подгрева сумње да Анкара по региону гура своју происламистичку агенду.

Као што демантује да је подржавала радикалне исламисте у Сирији који су створили Исламску државу, Турска и то пориче и каже да су контакти са две администрације део мировних напора УН у Либији.