Застрашивање бирача

Неизвесност којом Србија улази у други круг председничких избора, све дубља поларизација на друштвеној и политичкој сцени и оштрина кампање која ове изборе проглашава референдумским, чак и судбинским, по последњим проценама Цесида, могла би да има за последицу скоро историјску излазност бирача, попут оне са избора који су претходили 5. октобру 2000. године. Са те стране, кампања председничког кандидата ДС-а Бориса Тадића (онај део после првог круга) која је ишла у правцу прављења недвосмислених паралела са изборима на којима се одлучивало између Милошевића и Коштунице, могла би се сматрати успешном. Повратак на стање свести какво је у бирачком телу владало 5. октобра, међутим, није стратегија која Тадићу може да гарантује победу. Тим пре, што на исту „карту” игра и његов противник Томислав Николић. Само што демократски кандидат гласаче који „држе победу” на овим изборима плаши оним што је било пре 5. октобра, а кандидат радикала покушава да их застраши оним што се дешавало после.

Иако је кампања направила „историјску” атмосферу за гласање, резултати, какви год они били, неће имати историјске последице, сматрају аналитичари. Чак ни евентуална победа Николића који, како тврде истраживачи јавног мњења, сада за Тадићем „касни” око 100.000 гласова, не би изазвала земљотрес у Србији. Макар не одмах.

„Николић неће раскидати ни односе са ЕУ, нити ће водити у изолацију, то је прилично извесно. Резултати ових избора, какви год да буду неће одмах довести до прерасподеле снага на политичкој сцени. Јер, реално гледано, без Косова „над главом” нема великих подела које би могле да доведу до већих турбуленција. Позиције се не одаљавају и нема крајње екстремних позиција”, сматра политиколог Зоран Стојиљковић.

(/slika2)Релативно приближени ставови двојице кандидата, увези са Косовом и ЕУ, померени са предизборних позиција, аргумент су више за напад на противника на обе стране. Николића оптужују да није искрен када говори да није против уласка у ЕУ, а Тадића да би упркос оштријим изјавама у кампањи „зажмурио” на акције ЕУ које воде независности Косова. Иако су Косово и ЕУ гурнуте у први план изборне кампање, већина аналитичара сматра да то неће одлучити изборе. Изборе ће, процењује се, добити онај ко грађане буде убедио да ће боље живети.

Косово, због кога је актуелни председник остао без подршке премијера, тврде аналитичари, ипак неће рушити ни владу.

Влада, сматра Стојиљковић, неће аутоматски пасти ни у случају да Тадић изгуби у недељу, упркос томе што је „народњачки блок” јуче одлучио да остане уздржан. Ни највиши функционери ДС-а нису склони да тврде да би изборне несугласице могле да сруше владу. Међутим, у дипломатским круговима у Београду последњих дана све се чешће може чути мишљење да би Тадићев губитак на изборима могао да значи управо то – раскид коалиције на власти, тврде извори „Политике”.

Да „не мисли да ови председнички избори могу да донесу неку историјску промену”, прошлог викенда гостујући на РТС-у, изјавио је и премијер Србије Војислав Коштуница. Промена председника, изјаснио се премијер, не би представљала опасност за стабилност земље, јер су овлашћења председника много мања од овлашћења извршне власти, а по Уставу, унутрашњу и спољну политику земље води влада, истакао је он.

Пре четири године, на председничким изборима на којима је у другом кругу ипак дао подршку Тадићу, Коштуница, међутим, није био овако уверен да промена председника не представља никакву опасност. Тада је премијер Србије изјавио је да је уверен да бирачи на овим изборима неће погрешити, да ће Тадић победити, а да би победа Томислава Николића Србију „довела у једну врсту меке изолације”.

А буде ли резултат ових избора ипак довео до неког вида изолације, односно успоравања европских интеграција, политичку одговорност за то, упозорио је Војин Димитријевић пре пар дана у интервјуу „Данасу”, у првом реду сносиће управо премијер и ДСС. Димитријевић, међутим, сматра да ову странку то не брине, јер је она „ионако на ивици опстанка”.

Димитријевић, наиме, сматра да је ДСС само „имитација” СРС-а и да ће бирачи радије бирати оригинал од копије. Та сличност, сматра он, истањиће коалициони потенцијал ДСС-а, чије је оруђе, наглашава Димитријевић, претња коалицијом са радикалима.

Нестанак ДСС-а, као дугорочна последица овог изборног процеса, постоји као могућност, сматра и аналитичар Ђорђе Вукадиновић. Уз овакве тензије на овако поларизованој политичкој сцени, могло би се десити и да нестане „центар” политичке сцене.

Међутим, полови се после избора могу и умирити, каже Вукадиновић.

Последице ове изборне поларизације, упозорава он, ипак могле би да буду дуготрајне.

„И то на начин који је опасан по српску политичку сцену, стабилност и националне интересе, а можда и по сам ДС. Последице рђаве поларизације остају и могу бити горе од победе ,непожељног’ кандидата”, истиче Вукадиновић.

Оживљавање мита 5. октобра, којим демократе покушавају да изазову сличан ефекат и мобилизацију бирача, исто тако, сматра наш саговорник, оживљавају и стање латентног грађанског сукоба.

У ров који се поново прокопава између две Србије могла би да пропадну нека од најбољих достигнућа постпетооктобарског времена , а то је сарадња око најважнијих питања. После овога, упозорава Вукадиновић, национални консензус могао би да постане немогућ.

А Косово је управо једно, можда и једино питање, како каже Зоран Стојиљковић, око кога у држави постоји национални консензус. На том питању, сматра он, баш због тог консензуса, Тадић ће морати да задржи новоисказану оштрину. Та оштрина, како смо видели јуче, ипак није била довољна за његове коалиционе партнере, који су подршку „отказали” баш због Косова. Тадић, да подсетимо, није пристао на Коштуничин услов да потпише да ће срушити Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ оног тренутка када Унија буде послала своју мисију на Косово без сагласности Савета безбедности УН.

Овај услов, објективно гледано, Тадић није могао да испуни, макар не у јеку кампање која је без устезања експлоатисала страх грађана од изолације.

А овакав страх, како је јуче изјавила Соња Лихт, председница београдског Фонда за политичку изузетност, у Србији се није осећао ни 2000. године. Људи се плаше исхода избора.

А требало би да се плаше да исход избора не буде страх.