У одбрану јавног добра

Након економских „слободних зона” у којима раднике третирају као робове, и субвенционисања политички подобних фризерских салона новцем из Фонда за развој, сада су јавно-приватна предузећа у тренду политичарских обећања о бољој будућности.

Модел јавно-приватног партнерства представља нам се као позитивна реформистичка новина, док је у ствари реч само о наставку приватног испумпавања капитала из јавних предузећа. Тај пљачкашки модел не само да није нов, већ је у Србији на снази годинама, и суштинско је обележје наше транзиције.

Специфично домаћи образац пљачкања приватизованих друштвених предузећа, и то најчешће док за њих још нису исплаћене све купопродајне рате, састоји се у извлачењу њиховог капитала и имовине, као и оптерећивању хипотеком, у корист других повезаних фирми. Тек пошто би нови власник добијени новац пребацио на рачун других компанија у свом власништву, Агенција за приватизацију би због неиспуњених купопродајних обавеза раскинула започету приватизацију и предузеће, сад већ опљачкано и оптерећено дуговима и хипотеком, опет вратила у државно власништво. То је стратегија коју приватне фирме примењују и у јавно-приватном партнерству – искористити јавни сектор колико год је могуће, а затим држави препустити да санира последице, или језгровитије речено: приватизовати профит, а социјализовати губитке.

Делим бојазан, коју је (у тексту „Ратови за воду”) недавно изразио господин Владимир Вулетић, када је навео да би недавна посета француске компаније „Суез енвајронмент”, која се бави прерадом воде, могла значити приватизацију водоснабдевања. Приватизација у јавном сектору често подразумева приватизацију само оних делатности на којима се може остварити профит, док се све друге код којих то није случај, као, на пример, изградња телефонске мреже у неком удаљеном селу, укидају или остају на терет држави. Корпоративна тежња ка смањењу трошкова, а повећању профита резултира тиме да, након приватизације, долази до повећања цене услуга које плаћају грађани, док њихов квалитет опада. Корпорације полажу рачуне својим акционарима, не грађанима, а да би акционарске дивиденде биле веће смањују се трошкови науштрб безбедности, санитарних стандарда или радничких права.

Уколико су грађани незадовољни услугом неког јавног комуналног предузећа, они могу вршити притисак на своје представнике у градском парламенту или их на изборима сменити са власти. У случају приватних компанија то, међутим, не значи ништа, а дугорочни уговори потписани с њима онемогућују интервенцију градске власти. У бројним судским процесима које корпорације пред међународним судовима воде против појединих држава траже се вишемилионске одштете због наводно угроженог профита, а клаузуле које штите корпоративне интересе уграђене су и у многе глобалне трговинске споразуме. Та пракса директно смањује демократске слободе, јер државе избегавају законско ограничавање корпоративног пословања да их корпорације не би тужиле за штету нанету њиховом профиту.

Код јавно-приватног партнерства, најзад, имамо и мањак транспарентности под изговором пословне тајне, пајавност у Србији може само да нагађа шта би нас чекало у случају судског спора са „Фијатом” или „Етихадом”.

*Председник Покрета за слободу