U odbranu javnog dobra

Nakon ekonomskih „slobodnih zona” u kojima radnike tretiraju kao robove, i subvencionisanja politički podobnih frizerskih salona novcem iz Fonda za razvoj, sada su javno-privatna preduzeća u trendu političarskih obećanja o boljoj budućnosti.

Model javno-privatnog partnerstva predstavlja nam se kao pozitivna reformistička novina, dok je u stvari reč samo o nastavku privatnog ispumpavanja kapitala iz javnih preduzeća. Taj pljačkaški model ne samo da nije nov, već je u Srbiji na snazi godinama, i suštinsko je obeležje naše tranzicije.

Specifično domaći obrazac pljačkanja privatizovanih društvenih preduzeća, i to najčešće dok za njih još nisu isplaćene sve kupoprodajne rate, sastoji se u izvlačenju njihovog kapitala i imovine, kao i opterećivanju hipotekom, u korist drugih povezanih firmi. Tek pošto bi novi vlasnik dobijeni novac prebacio na račun drugih kompanija u svom vlasništvu, Agencija za privatizaciju bi zbog neispunjenih kupoprodajnih obaveza raskinula započetu privatizaciju i preduzeće, sad već opljačkano i opterećeno dugovima i hipotekom, opet vratila u državno vlasništvo. To je strategija koju privatne firme primenjuju i u javno-privatnom partnerstvu – iskoristiti javni sektor koliko god je moguće, a zatim državi prepustiti da sanira posledice, ili jezgrovitije rečeno: privatizovati profit, a socijalizovati gubitke.

Delim bojazan, koju je (u tekstu „Ratovi za vodu”) nedavno izrazio gospodin Vladimir Vuletić, kada je naveo da bi nedavna poseta francuske kompanije „Suez envajronment”, koja se bavi preradom vode, mogla značiti privatizaciju vodosnabdevanja. Privatizacija u javnom sektoru često podrazumeva privatizaciju samo onih delatnosti na kojima se može ostvariti profit, dok se sve druge kod kojih to nije slučaj, kao, na primer, izgradnja telefonske mreže u nekom udaljenom selu, ukidaju ili ostaju na teret državi. Korporativna težnja ka smanjenju troškova, a povećanju profita rezultira time da, nakon privatizacije, dolazi do povećanja cene usluga koje plaćaju građani, dok njihov kvalitet opada. Korporacije polažu račune svojim akcionarima, ne građanima, a da bi akcionarske dividende bile veće smanjuju se troškovi nauštrb bezbednosti, sanitarnih standarda ili radničkih prava.

Ukoliko su građani nezadovoljni uslugom nekog javnog komunalnog preduzeća, oni mogu vršiti pritisak na svoje predstavnike u gradskom parlamentu ili ih na izborima smeniti sa vlasti. U slučaju privatnih kompanija to, međutim, ne znači ništa, a dugoročni ugovori potpisani s njima onemogućuju intervenciju gradske vlasti. U brojnim sudskim procesima koje korporacije pred međunarodnim sudovima vode protiv pojedinih država traže se višemilionske odštete zbog navodno ugroženog profita, a klauzule koje štite korporativne interese ugrađene su i u mnoge globalne trgovinske sporazume. Ta praksa direktno smanjuje demokratske slobode, jer države izbegavaju zakonsko ograničavanje korporativnog poslovanja da ih korporacije ne bi tužile za štetu nanetu njihovom profitu.

Kod javno-privatnog partnerstva, najzad, imamo i manjak transparentnosti pod izgovorom poslovne tajne, pajavnost u Srbiji može samo da nagađa šta bi nas čekalo u slučaju sudskog spora sa „Fijatom” ili „Etihadom”.

*Predsednik Pokreta za slobodu