Привреда, а где је друштво?

Интелектуална јавност у Србији прошлог месеца је имала прилику да чује двојицу водећих светских интелектуалаца – социолога Улриха Бека и економисту Џефрија Сакса. Поводи гостовања, као и теме о којима су говорили били су различити. Различит је био и медијски третман њихових наступа, што је мање у вези са научним опусом ових аутора, а више са друштвеном моћи и перцепцијом значаја које у јавности имају социологија и економија.

Ово не помињем због било каквог ривалитета између ових међусобно тесно повезаних дисциплина, већ због симболичког значаја који се у јавности придаје предметима њиховог изучавања. Док је економија централна тема око које се све врти и којој се све подређује, друштво се појављује као магловита идеја и најчешће, када је већ касно, у вези с различитим друштвеним проблемима.

Да ствар буде занимљивија, управо је Сакс, представљајући своју нову књигу, нагласио, оно на чему социолози попут Бека инсистирају већ деценијама, да економски раст који је сам себи сврха води у опасном правцу. Да би друштвени развој био одржив подједнак значај са економским растом морају имати друштвени циљеви, пре свега друштвена укљученост, односно партиципација свих грађана у економским и друштвеним токовима и еколошка одрживост.

Мада делује логично, овај закључак се коси с преовлађујућим ставом о приоритетности економског раста. Такав став је, захваљујући свакодневном некритичком понављању, постао неупитан и саморазумљив. О којој год теми или проблему да се поведе разговор одмах се истакне проблем недовољног економског раста. Можда најбољи пример за то представља све израженије, како апсолутно тако и релативно, сиромаштво. Најчешће се може чути да је сиромаштво последица спорог или непостојећег економског раста. У основи таквог схватања је идеја да ће, по принципу преливања, економски раст допринети благостању свих. Богати ће, када довољно „заимају”, инвестирати у производњу што ће довести до нових радних места односно смањења незапослености, па ће само лењивци и други морални изопаченици завршити у крајњој беди, али то је већ њихов лични проблем. Искуство је, међутим, показало да упркос економском расту све више људи клизи ка ивици егзистенције. Истина, глобално посматрано, стопа апсолутног сиромаштва је смањена и то, пре свега, захваљујући Кини, али је број оних који клизе ка ивици беде и који су лишени обележја достојанственог живота сваког дана све већи.

Да ствар буде гора, све је више доказа да је управо, с једне стране, све већа друштвена искљученост, а са друге стране с њом повезан раст друштвених неједнакости, један од важних узорка привредне стагнације.

Упркос томе, и даље се може чути да успостављени економски модел нема алтернативу. С тим у вези је и друга важна порука коју је оставио Џефри Сакс током свог боравка. Речит је, наиме, његов став да будућност није одређена, већ да зависи од наших избора. У том смислу може се говорити и о изборима циљева и начина да се они реализују. Нико нас, наравно, не спречава да као најважнији циљ поставимо економски раст без обзира на средства којима ће се он постићи. То је управо случај за који се, по сопственом уверењу, определила већина грађана Србије.

Проблем је, нажалост, што је њихов избор био и још увек је сужен само на тај циљ. Мантра према којој нема алтернативе напросто није тачна. Постоје различити, мање или више, разрађени програми који се односе било на реформу, било на трансформацију или заустављање доминантног економског тока. Другим речима, настављање и подршка садашњем току представља само једну од алтернатива.

Чињеница да ту алтернативу поздрављају званичници ММФ-а не значи да она погодује друштвеном развоју. Наиме, мере које подржава ММФ никада нису ни замишљене да подстакну одрживи развој у некој земљи, већ пре свега да олакшају враћање дугова међународним повериоцима. У том смислу подршка ММФ-а некој политици може представљати тек предуслов, а никако довољан услов за привлачење инвестиција. Уосталом, привлачење „здравих” инвестиција и економски раст само су један од елемената одрживог развоја.

Алтернативе, дакле, постоје што не значи да су све подједнако добре. Избори које вршимо ствар су одлуке читавог друштва посредоване избором елите. Проблем је што, чак и кад је елита врло квалитетна, не постоји начин да докаже да је избор за који се одлучила најбољи. Наука и стручњаци само делимично могу помоћи у избору, али не постоји нико ко може гарантовати исправност избора. С друге стране, много је лакше препознати погрешан избор. Он се истиче супротстављеношћу духу времена. Дух времена обично се препознаје у исказу водећих интелектуалаца неког доба. Тако је, на пример, пре тачно четврт века Џефри Сакс изражавао дух оног времена. Србија се одлучила за другачији избор. Водећи мислиоци овог времена, међу њима и Сакс, више се не куну у политику економског раста по сваку цену. Србија изгледа поново прави другачији избор. Уместо друштвене равнотеже засноване на одрживом развоју, што постаје императив данашњице, овде се још увек политички поени сакупљају причом о економском расту, макар се равнотежа одржавала на сваким даном све нижем друштвеном нивоу.

*Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду