Privreda, a gde je društvo?

Intelektualna javnost u Srbiji prošlog meseca je imala priliku da čuje dvojicu vodećih svetskih intelektualaca – sociologa Ulriha Beka i ekonomistu Džefrija Saksa. Povodi gostovanja, kao i teme o kojima su govorili bili su različiti. Različit je bio i medijski tretman njihovih nastupa, što je manje u vezi sa naučnim opusom ovih autora, a više sa društvenom moći i percepcijom značaja koje u javnosti imaju sociologija i ekonomija.

Ovo ne pominjem zbog bilo kakvog rivaliteta između ovih međusobno tesno povezanih disciplina, već zbog simboličkog značaja koji se u javnosti pridaje predmetima njihovog izučavanja. Dok je ekonomija centralna tema oko koje se sve vrti i kojoj se sve podređuje, društvo se pojavljuje kao maglovita ideja i najčešće, kada je već kasno, u vezi s različitim društvenim problemima.

Da stvar bude zanimljivija, upravo je Saks, predstavljajući svoju novu knjigu, naglasio, ono na čemu sociolozi poput Beka insistiraju već decenijama, da ekonomski rast koji je sam sebi svrha vodi u opasnom pravcu. Da bi društveni razvoj bio održiv podjednak značaj sa ekonomskim rastom moraju imati društveni ciljevi, pre svega društvena uključenost, odnosno participacija svih građana u ekonomskim i društvenim tokovima i ekološka održivost.

Mada deluje logično, ovaj zaključak se kosi s preovlađujućim stavom o prioritetnosti ekonomskog rasta. Takav stav je, zahvaljujući svakodnevnom nekritičkom ponavljanju, postao neupitan i samorazumljiv. O kojoj god temi ili problemu da se povede razgovor odmah se istakne problem nedovoljnog ekonomskog rasta. Možda najbolji primer za to predstavlja sve izraženije, kako apsolutno tako i relativno, siromaštvo. Najčešće se može čuti da je siromaštvo posledica sporog ili nepostojećeg ekonomskog rasta. U osnovi takvog shvatanja je ideja da će, po principu prelivanja, ekonomski rast doprineti blagostanju svih. Bogati će, kada dovoljno „zaimaju”, investirati u proizvodnju što će dovesti do novih radnih mesta odnosno smanjenja nezaposlenosti, pa će samo lenjivci i drugi moralni izopačenici završiti u krajnjoj bedi, ali to je već njihov lični problem. Iskustvo je, međutim, pokazalo da uprkos ekonomskom rastu sve više ljudi klizi ka ivici egzistencije. Istina, globalno posmatrano, stopa apsolutnog siromaštva je smanjena i to, pre svega, zahvaljujući Kini, ali je broj onih koji klize ka ivici bede i koji su lišeni obeležja dostojanstvenog života svakog dana sve veći.

Da stvar bude gora, sve je više dokaza da je upravo, s jedne strane, sve veća društvena isključenost, a sa druge strane s njom povezan rast društvenih nejednakosti, jedan od važnih uzorka privredne stagnacije.

Uprkos tome, i dalje se može čuti da uspostavljeni ekonomski model nema alternativu. S tim u vezi je i druga važna poruka koju je ostavio Džefri Saks tokom svog boravka. Rečit je, naime, njegov stav da budućnost nije određena, već da zavisi od naših izbora. U tom smislu može se govoriti i o izborima ciljeva i načina da se oni realizuju. Niko nas, naravno, ne sprečava da kao najvažniji cilj postavimo ekonomski rast bez obzira na sredstva kojima će se on postići. To je upravo slučaj za koji se, po sopstvenom uverenju, opredelila većina građana Srbije.

Problem je, nažalost, što je njihov izbor bio i još uvek je sužen samo na taj cilj. Mantra prema kojoj nema alternative naprosto nije tačna. Postoje različiti, manje ili više, razrađeni programi koji se odnose bilo na reformu, bilo na transformaciju ili zaustavljanje dominantnog ekonomskog toka. Drugim rečima, nastavljanje i podrška sadašnjem toku predstavlja samo jednu od alternativa.

Činjenica da tu alternativu pozdravljaju zvaničnici MMF-a ne znači da ona pogoduje društvenom razvoju. Naime, mere koje podržava MMF nikada nisu ni zamišljene da podstaknu održivi razvoj u nekoj zemlji, već pre svega da olakšaju vraćanje dugova međunarodnim poveriocima. U tom smislu podrška MMF-a nekoj politici može predstavljati tek preduslov, a nikako dovoljan uslov za privlačenje investicija. Uostalom, privlačenje „zdravih” investicija i ekonomski rast samo su jedan od elemenata održivog razvoja.

Alternative, dakle, postoje što ne znači da su sve podjednako dobre. Izbori koje vršimo stvar su odluke čitavog društva posredovane izborom elite. Problem je što, čak i kad je elita vrlo kvalitetna, ne postoji način da dokaže da je izbor za koji se odlučila najbolji. Nauka i stručnjaci samo delimično mogu pomoći u izboru, ali ne postoji niko ko može garantovati ispravnost izbora. S druge strane, mnogo je lakše prepoznati pogrešan izbor. On se ističe suprotstavljenošću duhu vremena. Duh vremena obično se prepoznaje u iskazu vodećih intelektualaca nekog doba. Tako je, na primer, pre tačno četvrt veka Džefri Saks izražavao duh onog vremena. Srbija se odlučila za drugačiji izbor. Vodeći mislioci ovog vremena, među njima i Saks, više se ne kunu u politiku ekonomskog rasta po svaku cenu. Srbija izgleda ponovo pravi drugačiji izbor. Umesto društvene ravnoteže zasnovane na održivom razvoju, što postaje imperativ današnjice, ovde se još uvek politički poeni sakupljaju pričom o ekonomskom rastu, makar se ravnoteža održavala na svakim danom sve nižem društvenom nivou.

*Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu